Вучићев слободан пад

На конференцији за медије данас 30.3.2013.године г. Вучић је очигледно схватио да је његов слободан пад почео, видно узнемирен да ли падобран уопште постоји и сасвим несигуран, ако га и има, да ли ће се отворити пре него што тресне на земљу.

Вучић је говорио о корупцији, Косову и преговорима, захвалио се Верану Матићу, критиковао ДС и жарко желео да тема буде нака наводна проневера у Лесковцу, па опет о преговорима и Косову.

О бесмислици у вези корупције где се наводи износ од 60 милијарди динара, писаћу другом приликом ( сада само указујем да је 40 милијарди исказано као вредност 350 хектара уз пут код Новог Сада што је спектакуларна бесмислица, 8 милијарди Агробанка која је враћена да се поново ради финансијско вештачење и вештачење урачунљивости г. Секулића, што значи да у истрази ништа није урађено како треба, а да је 12 милијарди све друго- такође надувано преко сваке мере).

Брижљиво припремана медијска презентзација, највећег сина нашег народа, г. Вучића, била је толико конфузна, патетична, контрадикторна и испразна, да је све то чак и у сали дочекано хладно.

Постављено је неколико једноставних, коректних питања, на које је Вучић одговарао у тону припреме за јуриш на бункере, суштински без могућности да увери било кога у смисленост онога што говори. Одмах по завршетку одговора, хитро се враћао у своју омиљену будистичку позу шака које се раширених прстију додирују и тоном „Изволите следеће питање“ интонираним као да долази дахом родитељским , који ево управо сада успављује своје чедо, сугерисао да је све под котролом. И тако у круг.

Шта су наше црвене линије у преговорима није могао рећи, „јер би то угрозило преговарачки процес“. Дакле, ми ћемо тражити знатно више, уз изгледе да их преваримо, па да нам дају и преко наших „црвених линија“? Нема другог могућег објашњења да се изношењем јасног става преговарачка позиција може угорзити. То је најмоћнији човек у Србији данас. Поражавајуће. Као, постоји преговарачка техника којом се може од САД и Немачке добити више од онога на шта би Србија иначе била спремна да пристане. Коме је то логично, одмах да се јави лекару.

Насупрот томе, да се о „црвеним линијама“ никако не може говорити јер би то угрозило наше интересе у преговорима, г. Вучић је опширно, надахнуто и са пуним уверењем говорио да ми „морамо закључити споразум“, јер је то у „интересу наше деце“ и да ћемо тешко економски патити ако га не закључимо и то брзо.

Памети г. Вучића није се учинило да би изјава како Србија мора да закључи споразум у сусрет преговорима, могла угрозити преговарачку позицију у Бриселу. Није компликовано. Замислимо да је Вучић изјавио у сусрет преговорима: „ Србија не мора да закључи споразум. Србија ће се окренути другом моделу сопственог развоја“. Непаметно г. Вучићу.

На мене је ипак најјачи утисак оставила изјава г. Вучића да Србија мора да нађе средњи пут између „Цара Лазара и Вука Бранковића“. Е мој Вучићу. Да је средњи пут могућ, не би ни постојали Лазари и Бранковићи. То се Вучићу зове морал. Добро и зло. Поштење и непоштење. Част и безчашће. То се Вучићу не може научити ни у амбасадама САД и Немачке, ни од Микија Ракића ни од медијских саветника. Све је то са оне стране морала. Коме се привиђа средњи пут, тај је већ закорачио у празно.

А ствар је једноставна. Кад нам неко каже „Предај Косово и издај“, хладнокрвно одговоримо „НЕЋУ“! И живот је одмах смислен. Напор усмерен у добром правцу. Решење на видику, а будућност пожељна.

О томе на конференцији за медије г.Вучић није ништа рекао. На жалост, од Вучића нико то није ни очекивао.

Вучићу само преостаје да се нада да ће преживети пад и да ће, као у оном цртаном филму ЛИНЕА, чаробна рука аутора у задњи час нацртати неку дубоку бару у коју ће пасти. Одјавна шпица, ведра музика. И крај.