Ђинђић није био визионар

Овим текстом објашњавам због чега мислим да Ђинђић није био никакав визионар и да ништа није оставио у наслеђе што би се могло подвести под категорију „остварења темељних ствари за Србију“. За политичаре не важи што и за обичне људе. О њима говоримо лепо пре свега онда када објективно сагледавамо њихове поступке, такви какви су ти поступци били и када они сами више нису живи. Све друго је злоупотреба личности политичара.Како је уобичајено мишљење да је Ђинђић убиством заустављен у остварењу реформских промена, у даљем тексту се подразумева да се целокупно разматрање усредсређује на питање: има ли у његовим поступцима зачетака нечега што би каснијим, редовним током, могло прерасти у добробит за Србију.

Ради лакшег праћења излагања, ову анализу ћу поделити на: 1) темељне политичке ставове Ђинђића битне за разматрање његовог наводног визионарства, 2) потезе које је вукао као премијер, 3) кадровска решења и 4) неформално окружење.

1. Политички визионар

• Ђинђић није веровао у снагу државних институција. Веровао је у добро организовану групу појединаца који преко своје организације преузимају руковођење државом.
• Није доводио у питање неолиберални концепт у макроекономији.
• Није доводио у питање уређеност ЕУ као нешто чему треба безрезервно тежити.
• Веровао је да уз помоћ истих оних који су нас бомбардовали може наћи преихватљиво решење за Косово.
• Веровао је да је уз помоћ западних сила, пре свега САД и Немачке, могуће поправити односе Србије и Црне Горе у заједничкој држави.

Шта је од тога као могућа баштина развоја Србије остало након само неколико година од убиства Ђинђића:

• Урушавање државних институција, управо зато што су окупиране од стране добро организоване групе људи, уместо да раде по правилима струке и по закону,
• Неолиберални концепт је оцењен као промашен од стране твораца тог концепта у САД,
• ЕУ се показала као заједница која уопште није у стању да гарантује минимум стнадарда и уређености, ни за своје тзв.старе чланице, а о другима да и не говорим,
• Косово је уз подршку баш Немачке (поред наравно одлучујућег утицаја САД) у коју је Ђинђић имао безрезервно поверење, прогласило сецесију,
• Црна Гора се осамосталила баш уз подршку западних сила.

Не мислим да је Ђинђић нарочито крив и свакако не за све побројано, због тога што је потпуно у свему промашио, али свакако ни у најмањој мери не може бити сматран визионаром.

2. Потези:

• Ђинђић је, чим је схватио да постоји опасност да судство буде изван партијске контроле, одмах све пребацио на кадровске комисије ДОС. Тако је настао механизам партијског притиска и делимичне контроле судства ( директни исход те политике је Маловићка данас);
• Потпуно противзаконито током 2001. године је постављен , тзв. вршилац дужности републичког тужиоца, извесни г. Недић. Просто, господин Недић је ушао у канцеларију републичког тужиоца и рекао да је од сада он в.д. тужиоца. Без икаквог решења, али уз 100% подршку Ђинђића,
• Ђинђић је био промотер свеобухватнијег и дубљег партијског кадрирања у јавним предузећима ( у односу на Милошевићев период ) и тиме је убрзао урушавање кључног дела привреде на једној страни, и битно допринео повећању корупције, на другој;
• Изручење Милошевића које је било Уставно и легитимно, зато што је то уговорна обавеза Србије по Дејтонском споразуму . Прекршене су одредбе Закона о кривичном поступку и то је тако отворено требало и рећи ( а није, него се тврдило да је све легално). Али нема ту никакве драме да ли је требало или не изручивати Милошевића.
• Тешка корупција у приватизацији за коју је директно одоговоран Ђинђић,
• Потпуна неспособност, у читавом периоду да се овлада државном безбедношћу,
• Партијско кадрирање у полицији (за шта је у великој мери био задужен Беба Поповић);
• Избацивање ДСС из Скупштине. Тежак противуставни потез Ђинђића којим је потпуно урушио оно мало државних институција које смо имали,
• Ђинђић је изашао на катастрофалан начин из протеста ЈСО. На разговору са командатом ЈСО Звезданом Јовановићем и „господом“ Чуметом, Легијом и Спасојевићем, договорио је да шеф ДБ буде смењен, а да за формално другог човека ДБ, а фактички првог, буде постављен Брацановић, тадашњи шеф обавештајног дела ЈСО (ЈСО је имао своју малу државну безбедност унутар саме јединице, све са најсавременијим прислушним уређајима) ;
• Одбијање Ђинђића да смени Павковића, кад му се овај приклонио. То је такође „промакло“ нашој јавности. Сада је Павковић био лојалан Ђинђићу, а Коштуница је хтео да га смени, али сада то Ђинђић разним процедуралним смицалицама није дозвољавао. Ово веома добро одсликава карактер Ђинђића. Нису ствари добре или лоше саме по себи. Него да ли су у његовом командном ланцу (како је он често погрешно мислио) или нису. Ако јесу, прихватљиви су и Легија и Чуме и Павковић. А ако нису, онда сви медији имају да каменују чудовиште које није под његовом „контролом“ ;
• Обезбеђивање већине у скупштини крађом гласова, и одбијање да се након прве године власти иде на нове изборе, како је унутар ДОС-а било договорено, само су даље урушавали позицију Ђинђића. За то време је он мислио да је све под контролом;
• Потпуна заштита Чумета, несумњиво једног од тројице највећих криминалаца после Аркана, као „заштићеног ликвидирање домаћих банака,
• Пристајање на нагло и свеобухватно обарање царинских стопа .
• Увео је болоњски процес у наше високо школство, који се данас у ЕУ напушта као потпуно погрешан концепт, итд.

Уз пуну свест да ово није исцрпно набрајање, мислим да је и ово набројано сасвим довољно да се види да се на Ђинђићевој традицији не може градити било каква заједница, а нарочито не држава Србија, у бољем смислу тих појмова.

3. Кадровска решења:

Народна банка – Динкић, финансије – Ђелић. Економија ( приватизација)- Влаховић, енергетика – Горан Новаковић ( па Кори Удовички), пољопривреда – Веселинов.И Швајцарска би убрзо имала проблем са оваквим економским тимом.

Како је Ђинђић неспорно био веома интелигентан, овакав избор мора имати унутрашњу логику и ја мислим да је она у послушности према Ђинђићу лично ( минус Новаковић који је њему иза леђа расписао тендер за набавку укупне годишње количине нафте за Србију, који је важио само три радна дана, па га је сменио).

4. Окружење:

• Драгољуб, Чуме, Цане, Цептер, Сандуловић, Данко Ђунић, Беба Поповић, Коле -непрекидно.
• Јовица Станишић, Легија, Спасојевић, Пецони, Бодо Хомбах, Беко, Родић- повремено.
• Занимљиво је да је Ђинђић својевремено био у веома добрим односима са Арканом.

Без имало сумње да горња набрајања нису исцрпна, остављам читаоцу на вољу да сам изабере ко би из Ђинђићевог окружења могао бити драгоцен за развој Србије.

Укратко, Ђинђић се чини обелиском у односу на политичаре који се позивају на њега као свог учитеља, а сасвим недовољних способности и умних и карактерних ( потребну радну способност је поседовао), у односу на проблеме Србије које је требало да решава у свом мандату.

Структурно говорећи, Динкић и Јовановић јесу исходишне тачке његове политике, тако да та политика суштински није осујећена, него се завршила тачно тамо где ју је Ђинђић усмерио, у извесној мери сасвим сигурно несвестан куда то све заправо иде.