“Лудница, шта је ово?! Или, кад се правосудне паликуће представљају као ватрогасци

Читајући предлоге амандмана у погледу правосуђа сетио сам се легендарног спортског коментатора Младена Делића и његовог чувеног „Да ли је то могуће, лудница, шта је ово“ (млађи читаоци обавезно да погледају тај завршетак преноса утакмице Југославија-Бугарска из 1984. године).

Амандмани су писани у најбољем „монтипајтоновском“ духу. Једино је невоља у томе што су стварно опасни и смртно озбиљни.

У односу на постојеће решење у Уставу, намеће се елементарно питање – да ли власт хоће да смањи политички утицај и повећа реалну независност судства, или хоће да повећа политички утицај и смањи и/или искључи независност судства?

Став власти је да се у измене иде да би се смањио политички утицај. А то смањење политичког утицаја се врши тако што се:

1. СМАЊУЈЕ број судија у кључном телу Високом савету судства и

2. ПОВЕЋАВА број оних које бира Скупштина,

3. тако да ови које бира скупштина по свим питањима и увек могу да прегласају судије.

Стварно, шта је ово?

Да је неко пре објављивања нацрта амандмана њузнетовцима рекао да напишу како ће изгледати амандмани којима се гарантује већа независност судства и самосталност тужилаца, питање је да ли би се овога досетили.

Има још.

Из постојећег Устава избачена је одредба по којој је забрањен сваки утицај на судију у суђењу. То је испод нивоа Хатишерифа из 1830. године. Не шалим се. Нажалост, стварно се не шалим. Тужиоце су потпуно „згазили“, ако је такво поређење уопште могуће.

До сада нисмо могли да се приближимо решењу случаја типа „Савамала“, а ако ово прође, булдожери директно улазе у сваку кућу за коју је власт заинтересована и то вероватно уз помоћ људи без фантомки.

Кључни аргумент састављача овог текста, који су буквално непознати, јесте у томе да је све у складу са европским стандардима. То апсолутно није тачно. Анализа је заморна за обичног читаоца и о томе ће свако заинтересован имати прилике да се упозна у анализама наших заиста највећих стручњака у овој области до краја фебруара.

Читаоци овог сајта вероватно знају да ја нисам заговорник приступања ЕУ (у мери у којој су интереси Србије угрожени приступањем ЕУ), али је заиста чиста клевета аутора амандмана да је то у складу са њиховим стандардима.

Укратко, предлози су опасни и бесмислени, а образложење неистинито, а можда и лажно (нестручност оних који се у јавности појављују испред владе Србије је толико да није могуће искључити могућност да они то стварно не размеју. Мало је вероватно да није намерно, дакле лажно, али је могуће, па да не претерам).

И још се љуте што је струка жестоко реаговала против. И тек ће да реагује. Па не, него ћемо да ћутимо и пустимо отворену диктатуру.

Проблем који имамо са квалитетом правосуђа резултат је утицаја политике, партија на власти на судове и тужилаштва, пре свега.

а) Држава, локална самоуправа, јавна предузећа итд. су ти који у огромном броју и великој мери крше законе и Устав Србије и тиме урушавају правни систем и затрпавају га непотребним предметима (преко 200.000 има таквих предмета), уместо да се решавају проблеми грађана,

б) безброј пута се мењају једни-те-исти закони, доносе се неквалитетни закони, они су међусобно противуречни и све то доводи до паралисања система, а све је то одговорност „демократски изабране власти“, а не судија и тужилаца,

в) врши се директни утицај на кадрирање у правосуђу, у складу са Уставом, што је веома штетно,

г) врши се незаконити утицај на кадрирање у правосуђу, што је још много горе. За све то је одговрна извршна власт, а последица је да имамо све већи број незналица у судстрву и тужилаштву,

д) медији се користе за „суђење“ пре суђења – што даље урушава правосуђе,

ђ) политика врши котролу преко буџета и подзаконских аката који су у надлежности Министарства правде, а не би требало да буду – што додатно урушава систем.

Из тог стања се никако не може изаћи тако што ће се оном који је довео до слома система дати уставна овлашћења да све то постане законито и трајно и још горе него што је данас.

А на ту карту они играју: грађани су љути на правосуђе, па ће они који су га уништили да се прикажу као спасиоци. То је исто као да зовеш пиромана да угаси ватру и трајно постане главни ватрогасац.

Срећна околност је да ово не може да им прође без референдума. А то значи да и за ову прилику треба свима објаснити да је важно да се изађе и гласа против.