Кина: капитализам, социјализам или развој?

Заговорници неолибералног концепта тврде да је кинески макроекономски модел само једна верзија неолибералног концепта. Други тврде да је Кина доказ виталности комунизма/социјализма. Мишљења сам да се Кина држи Денгове сентенце да „није важно да ли је мачка црна или бела, важно је да лови мишеве“, односно онога што ми зовемо одрживим развојем, а да је идеолошка подлога такве политике пре свега етатизам. Овај текст разматра сва наведена питања.

„Неолиберална“ Кина

Основна теза западних неолибералних представника је да је Кина суштински сконцентрисана на максимизирање профита, да је направљено веома „флексибилно тржиште рада“ (што треба читати као нулту заштиту запослених) и да је потпуно прихваћено да је основна људска особина похлепа, без чијег уважавања нема економског развоја.

Према томе, нема говора о новом макроекономски надмоћном моделу од кога ваља учити. Реч је о западном моделу који је само прилагођен азијатској култури.

Тачно је да је надница у периоду од 25 година била ниска, тачно је да у Кини постоје бројни милијардери у УСД, тачно је да се веома подстиче предузетништво и свака врста приватне иницијативе.

Међутим, када говоримо о макроеконокмском моделу, онда треба поћи од основних поставки тзв. Вашингтонског консензуса, који представља окосницу неолиберализма, а то су: стабилност (ниска инфлација, мали или никакав буџетски дефицит, стабилан курс валуте), либерализација (каматних стопа, царина, дерегулација тржишта, отвореност и подстицаји за страна улагања), приватизација – а затим видети да ли је Кина те препоруке примењивала и у којој мери.

Ове принципе као универзално применљиве у свакој држави и на сваку привредну структуру формулисали су крајем ’80-тих ММФ, Међународна банка за обнову и развој и Министарство финансија САД (а синтагма „Вашингтонски консензус“ указује на то да је седиште свих тих институција у Вашингтону).

Најлакше ћемо то видети упоређујући Кину са нама, који смо у потпуности применили тзв. вашингтонски консензус.

Јуан као кинеска валута ни у једном тренутку није била прецењена. Обрнуто, повремено је Кина оптуживана да вештачки обара своју валуту како би обезбедила конкурентност своје привреде (кога интересује може да погледа мој текст „Валутни рат“ у коме сам показао да ове примедбе са запада нису основане). Поступање Народне банке Кине је увек у садејству са владом и председником, односно парламентом Кине и потпуно непредвидљиво за стране инвеститоре и међународне финансијске институције. Наша НБС у потпуности спроводи политику ММФ-а и готово непрекидно је динар прецењен у односу на стране валуте, пре свега евро, УСД и швајцарски франак, тако да су наши произвођачи због тога мање конкурентни на тржшиту и страном и домаћем.

Царинске стопе: Кина 2000. – просечно 15,6% (распон 5-40) и нема царине за робу која се преради/доради, па извезе, а 2010. – 9,8%. Наша царина је одмах 2001. оборена на просечно 4,5%.
Од тога је у Кини пољопривреда 2010. заштићена са стопом од 15,2%, а индустрија 8,9%. Обично се каже да ми не можемо да користимо кинеска искуства зато што је то огромна, многољудна земља, са бројним предностима у односу на нас (ни то није тачно, али о томе на крају). Добро, али онда смо морали 2001. године знатно више да штитимо своју привреду него Кинези, а ми смо оборили царинску стопу на ниво који је три пута нижи од кинеске!

Приватизација: Кина – никаква до средине ’90-тих, па онда делимично инсајдерска. А у највећој мери нове инвестиције. Државна предузећа (State Owned Enterprises – SОЕ) данас чине 30% привреде, мерено по вредности укупне имовине. Међу 12 највећих предузећа у Кини, која су сва међу 70 највећих на свету, сва су SОЕ. У Кини су све банке увек већински у државној својини, а код нас преко 80% у рукама страних банака, а преко 90% у страним и приватним. Области у којима је у Кини држава задржала директну контролу преко SОЕ су: нафта, дуван, струја, телекомуникације, металургија, транспорт, грађевинарство и инжењеринг. Ми смо све своје или продали или намеравамо управо ових дана да продамо/дамо у концесију (Аеродром Београд, ПКБ, Комерцијална банка и поново Телеком), не рачунајући ЕПС (стање у ЕПС-у заслужује један посебан елаборат, па то остављам по страни).
Интересантно је да је Кина највећи произвођач енергије на свету из фотонапонских панела и соларних колектора. Веома улажу и у производњу струје из ветра.

Кина је у последњих тридесетак година врло контролисала буџетски дефицит који је био или у благом плусу или најчешће у минусу до 3% БДП, изузев прошле године када је дефицит порастао на нешто мање од 4%. Ми смо имали далеко веће буџетске дефиците, који су још увек преко 3% БДП.
Инфлација у истом периоду у Кини је била стабилно на око 0-1%, осим када је криза и када се премошћује инфлацијом недостатак тражње на тржишту, али до 8% (2008/9). Наша инфлација је прелазила 10%, да би данас била на око 3%.

Држава се нигде није повукла и плански документи су од највеће важности. Србија нема реалну стратегију развоја која се примењује ни у једној области.

Кина је привукла и и даље привлачи огромне стране инвестиције, али са јединственим захтевом да се трансферише технологија. На тај начин су инвеститори омогућавали (били приморани) кинеским компанијама да им убрзано постају конкуренти на тржишту. Код нас су погодности за стране улагаче по жељи улагача и без било каквих њихових обавеза.

Као што видимо, Кина углавном није прихватила ништа од „истине Вашингтонског консензуса“, осим ниског буџетског дефицита и ниске инфлације, тако да се незапамћени раст БДП у историји који је Кина остварила извесно не може тумачити неолибералним концептом. Ми смо применили све осим контроле буџета и инфлације и резултат је да смо ми у периоду 2001-2017. остварили кумулативни раст од око 40%, а Кина 300%. При томе смо у истом периоду дошли до нивоа јавног дуга који је 150% већи од кинеског. Расли смо седам пута спорије од Кине, упркос чињеници да смо упумпавали много више страних пара у систем него Кина и све то још увећано, додатно повећаном потрошњом као делимични генератор раста БДП, на име ванредно једнократно остварених прихода од приватизације. Да задуживања и потрошње на име пара од приватизације није било, Србија уопште не би остварила привредни раст. Толико о неолибералном концепту.

Најгоре од свега је то што су Г20 (19 најразвијенијих економија света и ЕУ) на свом састанку у Сеулу новембра 2010. године одустали од „Вашингтонског консензуса“ и усвојили сасвим друге норме за раст светске економије. Али су старе мере задржале у пракси, као идеалне за неоколонизацију и наставиле да их препоручују и примењују у државама у којима то могу. А међу таквима се Србија издваја својим ентузијазмом да примени све што је изумитељ давно одбацио као доказано погрешно.

„Још увек живи комунизам“

Они који тврде да капитализам није победио и да је Кина доказ да је, ако не баш комунизам, онда свакако социјализам и даље жив, своје ставове заснивају на следећим чињеницама:

– Према Светској банци и њеној методологији Кина је од 1981. године до данас извукла из сиромаштва (1,9 УСД дневно) 500 милиона људи (свели су проценат сиромашног становништва са 88% на 6,5%).
– Петогодишњи план 2016-2020. предвиђа да ће још још 50 милиона бити извучено из сиромаштва.
Занимљиве су мере којима ће се то остварити (а занимљиво је да нико у свету уопште не доводи у питање да ће Кина решити проблем који је означила да је на реду за решавање): а) Пресељењем 10 милиона људи који живе у крајевима у којима су климатски или хидрогеолошки услови такви да није могуће рационално улагање. Дакле, изградиће еквивалент 150% укупног стамбеног простора у Србији који се уопште користи – за пет година! (1,5 Београда, 1,5 Новог Сада, Ниша, Чачка итд.) само за сиромашне; б) Поправљањем о државном трошку стамбених објеката у областима у којима има смисла живети, али домаћинства сама немају додатна средства за побољшање квалитета становања (наравно, то одмах значи мање побољевања, мањи утрошак енергије, квалитетнији одмор итд.); в) Код старих домаћинстава која више нису у стању да обрађују земљу, а имају иначе довољно земље, уношење исте у неку врсту задруга и добијање заузврат акција тих задруга, тако да могу да остварују приход на име дивиденде; г) Бољим коришћењем постојећих средстава (ту се мисли на спречавање корупције и већим квалитетом менаџмента који управља тим средствима); д) Новим инвестицијама нарочито у области централне и западне Кине (Кине која није уз обалу) уз нарочито вођење рачуна да се улаже у области у којима живе националне мањине.

У том контексту планирају да асфалтирају 152.000 км путева (није грешка у куцању – сто педесет две хиљаде километара) и поправе 1 милион км путева – реч је о локалним путевима.

– Надница индустријског радника у 2016. је порасла преко 60% и сада је 3,3 УСД или 55.000 динара месечно.
– Од 2000. године Кина је утростручила приход градских домаћинства и дуплирала приход сеоских.
– Обухват обавезног образовања желе да подигну на 95%, са 85%.
– За главне болести је све бесплатно, а за село и сиромашне је 95% све бесплатно.
– Морталитет жена на порођају (на сто хиљада порођаја) и смртност новорођенчади (на хиљаду), упоредно: Кина 18/7,5, Европа 16/8, САД 24/6, Русија 8/6 (5,1 јануар 2017.) Када се има у виду БДП по глави становника, који је наравно знатно мањи у Кини него у САД, онда је поређење још више у корист Кине.
– Коришћење спортских објеката је бесплатно, итд.

Дакле, заиста има много објективних покзатеља који доказују да се ништа од набројаног у Кини не би остварило да власт није у центар својих напора ставила раст животног стандарда грађана. Снажно ослањање на тржиште и конкуренцију, свакако, приватна иницијатива наравно, максимализација профита – али све само у крајњој линији у функцији раста животног стандарда највећег броја грађана Кине.

Методе су капиталистичке, али је оквир општа добробит коју капитализам нити познаје нити остварује сам по себи.

 

Стварно стање

Идеологија која обликује политику Кине је етатизам који се контролише, а његова успешност мери тиме што у датим условима мора да даје најбоље укупне резултате. Многомилионско чланство КП Кине даје довољно широк оквир суштинских расправа, а иновација Кине је у томе што је влада „растерећена“ стратешким планирањем на једној страни и управљањем SОЕ на другој. Тако да онај ко држи оперативне полуге власти спроводи политику која је усклађена и договорена изван владе, са ауторитетом председника Кине на челу тог тима, а o SОЕ у кључним одлукама и кадровским питањима брине такође посебно тело (State-owned Assets Supervision and Administration Commission – SASAC).

Процеси су сувише компликовани да би влада могла истовремено да се бави и текућим и стратешким питањима. Оно што је мени нејасно, то је због чега ово ингениозно структурно решење није у већој мери анализирано и примењено у другим великим државама или ЕУ? У Руској Федерацији донекле нешто слично постоји, као кабинет председника, али ту Путин више арбитрира између чланова свог кабинета и чланова владе него што постоји јасна подела ко се пре свега чиме бави. У САД је подела спроведена, али потпуно изван правног оквира. Тамо стратешке одлуке доносе изван државних органа припадници тзв. “дубоке државе“, што је већ на средњи рок веома штетно.

Поред доброг системског оквира који је изградила, Кина веома брижљиво води рачуна о кадровима. Обично се комунистима приписује изрека да „су кадрови све“, али поставите исто питање Голдман Саксу или Католичкој цркви, па ћете добити приближно исти одговор.

Кина је разумела на време да је, поред брижних савета запада, једино стварно „уско грло“ које може да успори њен развој недовољан број стручних кадрова, пре свега техничке интелигенције и на време су значајно подигли квалитет својих универзитета (за потребе контроле квалитета сопствених универзитета креирана је „Шангајска листа“, која је данас опште прихваћено мерило рангирања универзитета у свету), тако да су ту опасност отклонили на време. Сада када је привреда друга најјача економија на свету, знатно већи број Кинеза који се школовао у иностранству, нарочито у САД, се враћа у Кину, па и тим путем Кина додатно добија врхунске кадрове.

Виталност Кине се по мени огледа пре свега у томе што се у њеној јавности и у врховима власти отворено говори о проблемима које има или пред којима се налази. А они су и бројни и озбиљни. Пре него што пређемо на кратка разматрања најважнијих проблема, да се вратимо тврдњи „да ми не можемо да користимо искуства Кине“. Зашто не можемо? Зашто није могуће да сами промишљамо своју макроекономску политику, зашто не преузмемо искуство у којим привредним областима је добро да буде државног капитала, зашто не преузмемо регулативу тржишта тако да се заиста обезбеди конкуренција итд. И какве све то везе има са величином државе? Нема никакаве, само је питање да ли хоћеш да радиш у свом или у туђем интересу.

Кина се налази пред следећим крупним проблемима: а) демографским, б) еколошким, в) стагнацијским, г) безбедносним, д) енергетским, ђ) дужничким.

Демографски: Да би обезбедила излазак стотина милиона Кинеза, грађана Кине, из сиромаштва, било је нужно зауставити високи наталитет и тиме омогућити раст БДП по глави становника. Због тога је уведена политика „једног детета“. Односно за друго дете је била потребна сагласност власти уз плаћање велике надокнаде од стране родитеља. Када је раст довео Кину у ред средње развијених земаља – ка високоразвијеним, омогућено је грађанима да имају двоје деце. У прво време је мера била примењена на оне родитеље који су и сами били јединци, а онда је праћењем статистике утврђено да нема никаквог великог притиска у правцу неконтролисаног пораста трудноћа, па је свима дозвољено да имају двоје деце. Наравно, остаје чињеница да је Кина прилично старо становништво и да ће то имати утицаја на пензијски систем у дужем временском периоду. Предност Кине, у односу на западна друштва која такође старе, рецимо Европа више од других, је у томе што Кинези имају личну штедњу на високом нивоу и што су породичне везе веома јаке (упркос честој огромној физичкој удаљености родитеља и деце). То су два „сигурносна јастука“ која ће ублажити реално отежане пензијске дане за знатан део старијих у Кини. Наравно, сама Кина до сада није користила ништа од мера нестандардне монетарне политике, па у најтежем периоду и то има на располагању. Проблем је озбиљан, али не треба веровати у релативно честе написе о томе да ће то питање „сломити Кину“.

Екологија: Кинеска влада је заиста у борби да смањи пре свега загађење ваздуха, али наравно и вода и земљишта. Будући да се најразвијенији део Кине налази уз океан, загађење у кобинацији са влажношћу представља огроман проблем. Мере које се предузимају су: 1. Затварање свих великих загађивача, 2. Развој обновљивих извора енергије, 3. Након увођења санкција Русији поводом Украјине, дошло је до убрзаног решавања додатног снабдевања Кине гасом из Русије, тако да би до 2020. године Кина требало да добија 180-200 милијарди кубика годишње, што је једнако укупним количинама које је Русија испоручивала Европи пре санкција (дошло је до сарадње на многим пољима, али је то друга тема), 4. Повећање енергетске ефикасности. Актуелни проблем са којим се Кина суочава у овој области је у непоштовању наредби владе о затварању фабрика које загађују околину. Само у једној области инспекција је утврдила да се одлуке не поштују у 33 случаја. Дакле, мора се веома пооштрити одговрност локалних органа власти да спроводе налоге централне владе. И ово је дуг процес, зато што развој непрекидно тражи још више енергије и није једноставно том брзином развијати енергетску ефикасност и обновљиве изворе енергије и истовремено одустајати од угља и нафте. То се свуда зове „енергетски биланс“ – тражња за енергијом коју диктирају привреда и грађанство мора бити задовољена.

Стагнација: Велики број земаља се у свом развоју у једном тренутку, пре него што су постале високоразвијене земље, зауставио. Обрнуто, мали је број оних који је „пробио“ ту баријеру. За Кину је можда најважнији пример Јапана, који је имао високе стопе раста до краја осамдесетих, а од тада стагнира више од 25 година. Кина је сасвим свесна тог проблема и веома води рачуна да се, на једној страни, што брже окреће производњи која има већу додату вредност и на другој страни, да избегне замке спољно-трговинског ограничења раста који је зауставио Јапан. Оно што је ту најважније разумети, Кина има огромне унутрашње ресурсе могућег повећања тражње, на којој основи су могуће високе стопе раста (не више 10%, али између 5-6%) и у условима наметнутог протекционизма САД или неких других земаља запада.

Безбедност: Кина од 2000. године изразито повећава издвајања за војску. Уништавање амбасаде у Београду 1999. године и сама агресија НАТО на СРЈ без међународног правног основа, извесно су снажно допринели томе да је војни буџет Кине данас 12 пута већи него 1999. године. Ако меримо по снази куповне моћи, онда је војни буџет Кине на око 50% војног буџета САД данас. А ако од војног буџета САД одузмемо трошкове ратова и одржавања силних база по свету, које трошкове Кина нема и ако га умањимо за корупцију која у војно-индустријском комплексу САД царује, онда су ти буџети сасвим приближни. Важно је разумети да САД више уопште немају реално значајну предност у модернизацији војске у односу на Кину и да тврдње како је њихов буџет неупоредиво већи, осим у номиналном износу, суштински нису тачне.

Томе треба додати и убрзано наоружавање Кине најсавременијим оружјем купљеним од Русије. Наиме, након увођења санкција Русији од стране запада 2014. године, Кина је веома мудро схватила да је краткорочно можда исплативо бити на страни запада, али да су у случају слома Русије они следећи и веома је економски подржала Русију, поред тога што је оштро осудила санкције. За узврат је од Русије добила буквално последњу реч технике и технологије у разним средствима наоружања. На тај начин Кина је битно смањила техонолошку предност САД и тренутно су у току обуке посада официра Кине у Русији, како би били потпуно спремни да ту сложену војну технологију и оружје оптимално користе.
На унутрашњем плану, Кина је сасвим свесна информативног и пропагандног рата који запад непрекидно примењује и чврсто држи ствари под контролом. Примера ради, донела је одлуку да из свих финансијских оперативних система банака избаци ИБМ технологију. Или, свим SОЕ је забрањено да користе стране консултанте (подразумева се да је оваквим мерама претходио развој способности Кине да има своје софтвере и рачуноводствено-финансијске стручњаке).

Тибет је повезан железницом са Пекингом, а и већину становништва сада чине Кинези. И Тибет више није тема преко које САД покушавају да дестабилизују Кину. То су сада Јужно кинеско море и Северна Кореја.

Питање Јужног кинеског мора је значајно и због резерви нафте. Наиме, ту се резерве нафте процењују на 1/3 укупних резерви које Кина има.

Решење проблема, а он је објективан, лакше ће се наћи у директом дијалогу заинтересованих држава (Филипини и Вијетнам), с обзиром да Кина има свест да на неки начин мора уважити и интересе тих држава.

Питање Северне Кореје и размештања додатних снага САД су највећи безбедносни проблеми које Кина има.

За нас је најпоучнији однос Кине према свом територијалном интегритету. Ко то доводи у питање, познато као „једна Кина“, тај је непријатељ и са њим нема никаве сарадње. Исти став је био и док је Кина била сиромашна и он је темељ политике без обзира на било какве спољне околности. Упоредите то са нашом „одушевљеном“ сарадњом са 22 државе ЕУ и САД и Великом Британијом које су признале тзв. независно Косово.

Дугови: Енергетику сам оставио по страни зато што је нешто већ речено, а остало је превише компликовано за ову врсту расправе. У вези дугова желим да вам укажем да је честа прича у западним медијима како су кинеска привреда или Кина уопште, „пред колапсом“, потпуне бесмислице. Ја то пратим 20 година и сваке недеље се предвиђа слом банкарског система Кине „колико сутра“. Али проблема заиста има. Укупан дуг у Кини (сабира се и привреда и финансијски сектор, локална самоурава, грађани и држава) је око 270% БДП. То је нешто испод просека за највеће економије света. Истовремено је штедња у Кини на 180% БДП што је невероватно много у односу на најразвијеније државе. Финансијски сектор стоји сасвим добро, грађани одлично, приватни сектор у привреди је задужен са 30% БДП што је одговарајуће, држава је многоструко мање задужена него развијене државе. Локални ниво је задужен више него што је пожељно и код задужености SОЕ заиста постоји проблем. Наиме тај дуг је негде око 140% БДП.

Када говоримо о дугу локалних заједница (око 40% БДП) онда треба рећи да је један део тог дуга суштински нелегалан. Наиме, локалне заједнице не могу да се задужују више него што им одобри Министарство финансија. Да би то избегле, оне су оснивале предузећа која су се задуживала, а за која се „прећутно“ знало да иза њих стоји локална власт. Ризик наплате тог дуга ће се вероватно пребацити на повериоце, али свакако предстоји повећање финансијске дисциплине на локалном нивоу. Друга мера је пореска политика која ће побољшати могућност враћања кредита. Трећа је развој тржишта локалних хартија од вредности, која би требало да апсорбују знатан део „сивих“ финансијских трансакција које прелазе данас 40 милијарди долара. Нешто ће се сигурно и репрограмирати, што уз обезбеђење раста и у наредној деценији, значи коначно решење овог проблема.

Дуг SОЕ је критичан и ту се предузимају мере реструктурирања. Али и банкротства. Тако је на пример, као нерантабилне, Кина затворила погоне производње челика капацитета 44 милиона тона годишње (да би било јасније, наша железара Смедерево има максимални капацитет од око 2,3 милиона тона). Опредељење за реструктирирањем је оправдано (не прво продаја или банкротство) и економски и друштвено. Основна предност кинеских предузећа која су презадужена је у томе што она дугују државним банкама. Отуда је искључена могућност да неки поверилац, водећи рачуна само о свом краткорочном интересу, захтевом за наплатом потраживања блокира процес реструктурирања.
Најтежи део тог процеса је сагледавање конкурентности производа који предузеће треба да пласира на тржишту. Не само данас, него и у сагледивој преспективи. Има смисла помагати само она предузећа која могу да касније издрже тржишну конкуренцију. Други корак је дефинисање одговарајуће инвестиционе стратегије. Па затим дефинисање менаџмента и одговарајућег организационог облика. И тек на крају долази питање реструктурирања самих дугова и смањења броја запослених, што се код нас једино подразумева под „реструктурирањем“. Један део дугова ће се свакако отписати, један конвертовати у капитал, сигурно значајан део репрограмирати на 10 и више година.

Проблем је данас савим решив, а свакако веома болан за многе средине, али он има потенцијал да стварно уздрма цео систем ако би се наставило задуживање. У Кини се већ увелико ради на санирању овог проблема.

Уместо закључка

Кина није ни капиталистичка ни социјалистичка земља, упркос владајућој Комунистичкој партији. Она је окренута јачању државе и повећању стандарда што већег броја својих држављана. Када чујете у западним медијима да се Кина суочава са великим проблемима, будите сигурни у две ствари: проблеми су знатно мањи него што се тврди и надлежни већ раде на њиховом решавању. Кину није могуће копирати, али је од ње могуће много тога научити.