Десет бајки о Косову (које нису оно што мислите)

Једна од данас најпопуларнијих идеолошких поштапалица српских политичара, са доста успеха пласирана пре пар година тадашњим замеником, а данашњим председником српске владе, свакако је фраза како тај конкретни политичар „неће грађанима да прича бајке“. Наравно, и раније је било политичара који су сматрали да их изговарање чаробне реченице „нећу да лажем/обмањујем грађане“ ослобађа било какве обавезе да оно што након тога изговоре на неки начин поткрепе, образложе или утемеље као истину. Али фраза о „причању бајки“ постала је више од тога, она је узјахала одраније познату флоскулу тзв. „другосрбијанаца“ о „српској митоманији“, запаковала је у прихватљивије обланде популистичке реторике, прикривајући њену злонамерност, разорност и манипулативност, а затим те скривене особине хиперболисала и надувала до неслућених размера.

Наравно, подразумева се да се ове „бајке“ причају само о Косову, све остало је, ваљда, домен неког „озбиљног говора“ (односно „сирове прозе“). И док су апостоли „митомахије“, понекад уз истинске добре намере, позивали да се питање Косова престане посматрати кроз призму (националистичких) емоција, (превазиђених) традиција и (разорне) јуначке епике, овај нови „позив ка збиљи“ у домен „митологије“  пребацује и оно што митологијом нипошто не би смело да се сматра – Устав, законе, заклетве државних службеника, политичку вољу грађана, борбу за опстанак српског народа на Космету и сл.

Истовремено, ове тврдње нико не налази за сходно да аргументује или утемељи у тој „стварности“ на коју се сви толико позивају. Уместо тога, оне се просто понављају, мантрају и бајају, претварајући се у нови циклус митова и бајки, које из вечери у вече наша све ауторитарнија власт чита грађанима припремајући их за вечни починак њихове државе и друштва, а сматрајући их очигледно за неразумну децу, неспособну да сама процењују сопствене политичке одлуке. У тим бајкама више нема моралних народних вођа које предводе свој народ у борбу за част и слободу, нема храбрих јунака који су спремни да за праведну ствар положе и властити живот, а поготово нема издајника, малодушника и ситних калкуланата, који народне и државне интересе подређују свом личном мизерном опстанку и постојању. Остатак текста прочитајте на страници НСПМ…

(ауторски текст Николе Танасића преузет са странице НСПМ)