Озбиљно о корупцији

Заблуде у погледу текуће тзв.борбе против корупције су толике, да ћу прво аналитички показати како ствари заиста изгледају, а тек затим ћу говорити о политичком контексту и смислу свега онога што нам се сервира као „борба Вучића против корупције“.

Корупција у Србији

Најважније области корупције у Србији, по количини украдених пара, су:

1. јавне набавке. Сва трошења буџета и Републике и Војводине и градова и општина, сва трошења свих државних фондова, сва трошења свих државних агенција, сва трошења свих јавних предузећа, сва трошења других државних предузећа која нису јавна предузећа- обим крађе ја на око милијарду евра годишње.
2. пословање банака у којима држава има капитал. То су: Агробанка, Развојна банка Војводине, Привредна банка Београд, Српска банка, Чачанска банка, Банка Поштанска штедионица, Комерцијална банка. Обим крађе је најмање 500 милиона евра у протекле четири године.
3. међународни уговори, послови задуживања државе на финансијском тржишту, курсне разлике и сл. Обим пљачке најмање 400 милиона евра у протекле 4 године.
4. трансакције у вези некретнина, грађевинске дозволе, катастарска решења и сл. Обим крађе више стотина милиона евра у протеклих четири године.
5. 24 спорне приватизације које се испитију. Обим крађе највише до 200 милиона евра.

Дакле, сви капацитети државе ангажовани су на приватизацију која је тек на петом месту по важности и на тај начин су сви главни криминалци остали заштићени.

Другим речима, оно што се у јавности хвали као одлично, у ствари је погубно за стварну борбу против корупције и органиозованог криминала, зато што се бавимо суштински споредним стварима у односу на главне токове пљачке.

Питањем криминала у приватизацији се свакако треба бавити, али капацитетом од десетак способних инспектора, уз подршку добро слектираних тужилаца и применом одговарајуће методологије рада, а не на начин како се ради. То је и довољно и одговарајуће стању у коме се Србија налази.

Већ на први поглед је јасно да би права борба против најважнијих области корупције ( 1. до 4.) , пре свега морала да резултира хапшењем оних који су били власт у претходном периоду. Овако, они који су најопаснији за државу и друштво, они који су далеко највише покрали и своје богатство у значајној мери користе како би опет постали или опстали као власт у Србији, остају нетакнути. Њима се нико озбиљно не бави.

Како поступамо

Агробанка је добар пример како се ништа заправо стварно не истражује. Ово заслужује појашњење пошто у јавности влада уверење како је баш случај Агробанке пример „одлучне борбе против корупције“.

Да вас подсетим, Агробанка је ликвидирана уз тврдњу да је губитак ( читај крађа) банке око 300 милиона евра. До сада је окривљенима стављено на терет 70 милиона. Шта је са наводних преосталих 230 милиона? Да ли они уопште постоје ( ако постоје онда главни посао код Агробанке тек предстоји, па се ово што је покренуто не може сматрати много значајним) или је највећи криминал у томе што је банка ликвидирана, а да акционарима ( 80% приватни субјекти) није дата могућност да сагледају стање у банци и сами опораве банку?

Да ли имамо независну ревизију ове банке? Немамо.

Да ли имамо независну ревизију било које друге банке у којој држава има капитал? Немамо.

Да ли је неко одговарао, било како, па макар само губитком посла, из Агенције за осигурање депозита у чијој надлежности је да се стара о капиталу Србије у банкама? Није нико.

Да ли је одговарао, па макар губитком посла, било ко из контроле Нардоне банке Србије? Нико.

Да ли је било ко од ревизора који су радили ревизију финансијских извештаја банака у којима држава има капитал, а где дневно читамо о губицима тих банака у стотинама милиона евра, макар скинут са листе овлашћених ревизора, коју листу својом одлуком утврђује Народна банка Србије? Није нико.

Без ванредне независне ревизије целокупног банкарског сектора у коме држава има капитал, која би показала где су кључни проблеми, никаква истрага какву грађани желе и заслужују није могућа. Без ње инспектори и тужиоци и да су најбољи ( о томе нешто касније) немају никакве шансе да воде истраге независно, непристрасно, без заштићених имена и на прави начин.

Институције

У погледу „ изградње државних институција“ за борбу против криминала и корупције, када говоримо о полицији, тужилаштву и судству,стање је још горе.

Владајућа групација, тачније Дачић-Вучић, не могу да се договоре ни о питањима било чије одговорности у редовима полиције, за енермну корупцију у претходном четворогодишњем периоду, за коју челни људи морају да одговарају макар губитком посла, ни у погледу тога ко ће бити Директор полиције( а то значи ни око било ког даљег важног кадровског питања у полицији).

Направљена је групација од око 100 инспектора, у јавности промовисана као „УКП“ која је изван систематизације и заправо представља неки паралелни СБПОК. Они немају одговарајућу стручну помоћ у области која је реално веома компликована, нити могу да помоћ добију од тужилаштва.

Специјални тужилац и његови заменици су селектирани у претходном периоду баш зато да би владајућа групација могла да пљачка у областим 1. до 4. како хоће и колико хоће.

Да ли је неко смењен? Нико.

Не да ли је разрешен ( а морали би да буду похапшени), само да ли је нешто урађенои како би тај и други тужиоци, који у нјамању руку нису радили свој посао, били смењени? Ништа.

Контрола судства од стране политичара на власти је у претходном периоду била готово потпуна. Страх се преносио преко Високог савета судства(ВСС) и председника судова.

Шира јавност није упозната са механизмом контроле и кадрова по партијском укусу, па овде напомињем да политичари не верују ни својим кадровима, па их зато држе у статусу тзв. „вршиоца фунције“ председника суда. Да би свако од њих морао дневно да доказује своју послушност, иначе неће бити и изабран за председника суда.

На другој страни доказано је да су чланови ВСС били недостојни, нестручни и неоспообљени за своју функцију. Осим тога сами су изабрани тако што је прво трећина бирачког тела ( чланове из реда судија ВСС који чине већину у том органу бирају саме судије) били избачена из судства.

И шта се догодило? Ништа.

Да ли су чланови ВСС и Државног већа тужилаца ( пандан ВСС за тужилачку организацију) и даље исти из редова судија и тужилаца? Јесу.

Да ли су тужиоци и вршиоци функција председника судова и даље исти? Јесу.

Да ли је покренут поступак измене одговарајућих закона како би се омогућио избор нових чланова из реда судија и тужилаца у ове Уставом прописане најважније органе нашег правосуђа? Није.

Да ли су струковна удружења тужилаца и судија на то месецима указивала као на кључни проблем почетка изградње пристојног правосуђа? Јесу и ништа.

Какви би били ти други чланови ових органа не знамо, али да Вучић послушније од ових сада неће имати, то је извесно.

Све што следи је, да сада Вучић постави ,преко истих људи Бориса Тадића, у ВСС и ДВТ „своје“ кадрове на челна места у правосуђу и тиме зацемнтира ионако неподношљив страх у судству и тужилаштву . Страх долази из чињенице да они који слушају захтеве политичара на власти не да не одговарају за своја недела него напредују, а захтеви политичара постају јачи од сваког устав и закона, правде и истине и има се судити „у стрху од царства ми“. Или летиш с посла.

Уместо закључка

Неспорно је да је претходни систем био скројен тако да је Тадић могао да ради шта год хоће. Да је читав репресивни апарат био подређен њему лично, укључујући, поред обавештајних служби и медија и полицију и тужилаштво и судство.

Оперативно и суштински на челу те монструозне творевине био је Тадићев шеф кабинета Ракић.

Изнад Ракића само САД, Велика Британија и Немачка. У неким случајевима и Брисел.

Сада је Вучић и Ракић и Тадић у једној особи. То се зове „бескомпромисна борба против корупције“.

Пошто је то захтевно, онда је Ракић остао и даље руководилац раније постављеног система, само сада за потребе Вучића и без званичне функције.

Поред тога, Ракићев главни задатак је да обавештава Вучића шта то САД, Немачка и Велика Британије очекују од њега, када они сами немају времена за Вучића или желе да му се порука пренесе на начин који ни најгрубља дипломатија не подноси.

Приметићете увек да се Вучић диви Ракићу. Нема те дроге која опија као наизглед неограничена моћ. А оно мало разума кога моћ не помути, сакрије се од страха пред стварним газдама из Вашингтона, Берлина и Лондона. Један пуцањ прстима и Вучић већ сутра може да не буде ништа, баш као Тадић данас.

За пажљивог посматрача лице и наличје Вучића се и не разликују превише, али за људе преокупиране дневним проблемима и жељне правде, разлика је огромна. Зато је задатак свих нас који имамо могућности да видимо како ствари заиста изгледају да увек и свуда говоримо шта је иситина и указујемо на све оно што је обмана.

Обмана у Србији данас се зове Александар Вучић.