Шта нам је заједничко

Одмах да одговорим – сви смо ми мета и задати објекат потпуне контроле Међународног монетраног фонда и наравно свих структура које стоје иза њега и чији је ММФ један од многих важних оперативних делова.

Много је занимљивије видети ко смо то „Ми“.

То наше МИ протеже се кроз све струке Србије, од просветних радника, лекара, до адвоката судија, истраживача, инжењера и новинара. Оно прожима све економски важне сегменате као што су банкарство, Телеком, ЕПС, ПКБ, Аеродром Београд, пољопривреда, до кључних националних интереса као што су Косово и Метохија, Војска Србије, Српска православна црква, стабилности породице и питања наталитета, културног и националног идентитет и да не набрајам више.

По истој вертикали проблема то се наше МИ протеже и преко континената и док у Србији покушавамо да се одупремо и осмислимо решење против ММФ-а, то исто раде многи други људи широм планете и у Јужној Америци и у Азији и Африци.

Унутар Европске уније се то питање односа према тзв. Тројци ( ММФ, Европска централна банка и Европска комисија) такође веома радикализује. На тој основи отпора је формирана влада у Грчкој, у Италији се на последњим парламентраним изборима 53% бирача изјаснило против ММФ и тог макроекономског модела, али је власт остала у рукама противника ( немамо простора да објашњавамо због чега је до тога дошло), у Шпанији је Подемос у налету и убрзо ћемо видети његову пуну снагу, а то је покрет који је цео израстао на отпору ММФ-у, а у Француској се на локланим изборима 22.марта ове године чак 55% бирача изјаснило за неку од политичких опција које су против концепта ММФ-а однсоно Тројке. У Немачкој групације које су против овакве политике на свим локалним изборима одржаним у последњих 6 месеци узимају преко 10% гласова ( не рачунам неофашистичке групације), а у Великој Британији преко 12%.

Па како је упркос свему проблем тако велики и свеобухватно присутан?

Да ли студенти код нас препознају да нам је главни противник ММФ и да је то платформа коју треба рушити, па онда следствено и све политичке групације у Србији који је бране- од Вучића, Тадића, до Радуловића и Стефановића? Ја то не видим. Уопште не видим да развијају своје активности против темељних питања проблема данашње Србије, чији пресек чини концепт ММФ-а који се код нас убрзано примењује.

Да ли запослени у Телекому разумеју да је потребно да пруже подршку запосленима у ПКБ-у и просветним радницима? Ја не видим да је то тема унутар синдиката Телекома.

Да ли запослени у ЕПС-у организују заједничку борбу да се не прода Телеком, зато што је према Меморандуму који је Србија потписала са ММФ, ЕПС следећи?

Зашто се не повежемо у један блок, када јасно пише у Меморандуму шта нам је пресуђено и не срушимо договор Србије и ММФ-а?

Зато што ми не радимо на повезивању, а противник веома ради на спречавању повезивања оних који су му противници или могући противници. И да се разумемо, уопште не говорим о политичкој сцени. Ни парламентарној ни ванпарламентарној.

У једном тренутку у штрајку су били адвокати и просветни радници. И то је трајало дуго и претило је да оствари повезивање ширих друштвених слојева. Систем је попустио пред адвокатима, прихватајући 70% онога што смо захтевали и тако изоловао просветне раднике. Затим је уобичајеним менвром навео два од четири синдиката да одустану од штрајка ( они то иначе у сваком штрајку раде- проблем је у томе што ако их од почетка одбијаш, онда то изгледа као да разбијаш солидарност, а ако их прихватиш, онда ти твоје чланство каже немој то да радиш издаће на првој кривини). Међутим штрајк траје и дљаље и подршка пре свега Унији синдиката просветних радника Србије која окупља 60% укупног синдикланог чланства у просвети Србије расте. Онда их посете представници амбасаде САД. И онда после три дана стигне порука из влде Србије да ће се прихватити захтеви. Видећемо, али не би ме чудило да тако буде, обзиром да је у питању само формулација обећања. Наиме Вучић је претходно обећао у форми у којој се види да не намерава да испуни обећање, а сада ће обећати у форми која га обвезује. И штрајк ће престати. А Вучић ће ширити оптимизам и оптуживати „бивше“ јер му од те сцене не прети опсаност- сви раде за ММФ и њихове газде.

Онда остаје само ПКБ и Телеком код кога се тек проблеми захуктавају. А замислите заједничке демонстрације за 1.мај: просветни радници ( пре две недеље је демонстрирало њих 10.000), запослени и сви који су породично везани за ПКБ, здравствени радници, запослени у Телекому и ЕПС-у. И сви ми остали грађани. Проблем за ММФ. Такве друштвене ситуације, то је историјски проверено, рађају алтернативе. Изнедрују решења мимо и насупрот ММФ-у и његовим извођачима радова у многим државама.

Није само проблем у томе што противник врло пажљиво води рачуна о свим својим слабостима и могућим слабим тачкама. Реч је о томе што ми који нисмо у проблему не дајемо подршку онима који су у том тренутку на удару. Да смо пришли просветним радницима кад им је било тешко ( док ово пишем штрајк још увек траје, али верујем да ће се догодити описани сценарио), они би исказали солидарност Телекому. Овако, свако мисли да је сам у својој борби и не осећа солидарност са другима „јер ни они нису нама помагали кад је требало“.

 Зато се поново враћам студентима. Они имају тај лусузни положај у друштву да се по природи свог знања и младости баве кључним темама и великим питањима, значајним за цело друштво. Претходно је потребно само једно да схвате: теза како се не треба бавити питањима која се тичу целине друштва, целине система, него једино вреди уложити напор како да се што боље снађе у датим околностима, како да се удене у дати систем- то је основа владавине ММФ-а. Када одустанете од целине, онда структура влада и о слободи и правди не може бити речи. А за далеко највећи број људи ни о елементарној социјалној сигурности.То је оно против чега су млади и у САД и у Шпанији, Грчкој, Немачкој, Француској, па чак и у Хрватској.

Борба против ММФ-а је нешто што може да нас окупи од студената до пензионера, од пољопривредника до истраживача, а истовремено нас штити од политичких структура чији је задатак да обесмисле такву борбу- само погледамо шта су радили или данас раде на власти, да ли су икада раније довели у питање ММФ и НАТО и да ли су за демократске односе и истовремено за очување Косова и Метохије. Ни јадан притајени заступник крупног н бакарског капитала које штити ММФ, радећи свој прљави посао за ситне лине користи и оргомне националне штете, нам се неће провући кроз то сито.

Свако сам себи треба да постави задатак да пође од онога што нам је заједничко, а како је зло само себе прецизно дефинисало, то ће и борба водити истом циљу, без обзира ко смо и чиме се бавимо.

 (Текст је објављен у осмом броју часописа “Ронин”)