Телеком

Све нешто мислим, шта би урадио неко покварен, а способан, укратко странац, када би хтео да купи Телеком. Сигурно би извршио припрему и не би се тек појавио на дан продаје.

 Мени се чини да би претходно обезбедио пет услова:

 Политичку групацију у Србији која уопште хоће да прода Телеком, противно свим рационалним аргументима.

 Прошлог пута је проблем био у томе што је садашња власт, а ондашња опозиција, говорим наравно о Николићу и Вучићу, дакле СНС-у, била против продаје Телекома, до те мере да је Николић потписао и поднео кривичну пријаву против оних који су то исто тада радили, сматрајући да је покушај продаје кривично дело. Како је скупштинска већина била танка, од овако јасне издаје националних интереса се одустало. Наравно у уверењу да ће се исто реализовати у наредном мандату.

 Сада је у парламенту идилична ситација: претходни продавци су као опозиција, а жестоки противници продаје Телекома су постали власт, који живот дају али Међународни монетарни фонд никако.

 А зна се да ММФ за предјело воли просветне и здравствене раднике, ПКБ као бели мрс, а Телеком и ЕПС као печење. Како гошћење странаца под диригентском палицом ММФ увелико траје, то је овај услов очигледно добро припремљен.

 Независне медије и још независније експерте који ће у глас понављати, а и викати ако баш буде потребно, да су политичари који продају Телеком најумнији људи, визионари, одважни и спремни на сопствене жртве ради добробити Србије и све тако редом. Када им понестане инспирације, онда само ослушну шта о себи говори Вучић и одмах могу да наставе: вредни, поштени, саосећајни, пожртвовани. Када и то пресахне, онда ослушну Вулина, мада је ту већ проблем – наиме Вулин је непрепричљив.

За случај да се странцима „послужене“ структуре Србије успротиве, злу не требало, пожељно је припремити неког свог ММФ „Ципраса“. Непоуздан је то субјект, тај народ, ти Срби. Хоће да ураде нешто по своме, а то је наравно крајње недопустиво. Зато им треба наметнути неког Борка или кога год. Тек да имамо свог човека који ће у одлучном тренутку цео отпор стровалити у издају. Па док се освесте изневерени – странци већ купили Телеком.

У самим структурама Телекома треба имати своје људе који ће што дуже убеђивати запослене да се још не зна шта ће бити са Телекомом, па да није ни могуће било шта сада предузимати против наводне продаје. Паралелно с тим, треба дозволити Србији да се задужи колико додатно треба, да плати отпремнине за 60% запослених, како би отпор продаји из самог Телекома био што мањи.

И наравно некога ко ће проценити да је вредност Телекома не само мала, него и изгледи за опстанак на тржишту неизвесни, па да хитно треба прихватити – па то што се нуди. Да би се неком, као рецимо Ђелићу, олакшао посао, све структуре које се финансирају из буџета треба да раскидају уговоре са Телекомом и полако прелазе на друге оператере. Да би се оправдала мала процењена вредност и слаби изгледи.

 Оваква размишљања нас упућују, не само где су све замке и опасности, неги шта све, тачно супротно од замисли странаца, треба да урадимо. Ако разумемо и супротставимо се, одбранићемо Телеком. Али само тако што ћемо истовремено одбранити и здравствене и просветне раднике, ПКБ, Аеродром Београд, спречити „Београд на води“ и све остало што је предвиђено Меморандумом са ММФ. Да им преседне гозба.