Јасно је шта, питање је како

За мене разговор на тему „Синдикат данас, шта и како даље“ представља добру прилику да одмах расправимо макар први део “Шта да се ради“. Када то учинимо, створићемо тачку ослонца са које се боље сагледава и почетак расправе „како“ то постићи.

 Ради лакшег праћења текста одмах ћу изнети свој закључни став: синдикат мора јасно и одлучно да уђе у политичку борбу против целог система који уништава, а тамо где у томе још није успео, угрожава концепт националне државе.

Подсећање:

Да би уопште могао да оствари неки важан постављени циљ, синдикат мора имати снагу. Да би имао снагу, у датим српским условима, синдикати се морају удруживати – макар акционо. Да би се удруживали они морају имати тему, проблем који желе да реше, око кога се удружују и за који увиђају да им је заједнички.

У 2005.години та тема је била право на акције свих у јавним предузећима и друштвеним делатностима, зато што је правни оквир након 2001.године све ове категорије грађана, као и пензионере из ових система, у том погледу потпуно обесправио. Радећи професионално за синдикате, прво НИС-а, па затим и ЕПС-а, ПТТ и Телеком, на решавању овог проблема, усвојен је наш став да се мора извршити промена законског оквира. Други важан закључак је био да Влада то неће никада сама урадити.

Одатле се кренуло, затим смо изнедрили концепт законских предлога, а онда приступили даљем удруживању синдиката који подржавају ову идеју.

Резултат је био да је у овој акцији учествовало 27 синдиката који су припадали свим синдикалним централама у Србији (СССС, УГС, Конфедерација, АСНС) као и они који не припадају ни једној централи, а имају велики значај у својој грани. Чланство окупљених синдиката бројало је више од 350.000 запослених.

Приступило се добијању подршке од грађана Србије, прикупљањем потписа како би синдикални предлог био обвезујући за Скупштину Србије. За само 7 дана, како законски оквир налаже, прикупљено је између 510 до 565.000 потписа за сваки од четири законска предлога који су предати Скупштини. Дакле, укупно више од два милиона потписа. Подсећам да је тада важећи Устав прописивао цензус од 15.000 потписа за законски предлог, а 100.000 за референдум. Садашњи устав је тај цензус подигао на 30.000, 100.000 референдумско питање, а 150.000 иницијатива за промену устава. Дакле прикупљено је 40 пута више потписа.

Снага уједињених синдиката је била толика, а и спремност на борбу није недостајала, да је то натерало власт да уврсти предлоге закона у званичну процедуру и почетком 2006.године први и једини пут у парламентарној историји Србије у Скупштини је расправљано и одлучивано о предлозима које су поднели грађани као народну иницијативу. Представници синдиката су први и једини пут били званично за говорницом образлажући своје законске предлоге.

Предлози су одбијени на бруталан начин без било какве стварне расправе, али то није поколебало синдикате. Убрзо се приступило изради новог предлога, који је и данас у процедури и који по својој садржини решава горуће проблеме управљања јавним предузећима и докапитализацију пензионог фонда, за који предлог је опет прикупљено више од 400.000 потписа. На крају овог процеса синдикати нису имали снаге за завршни ударац, пошто је власт расписала изборе и све се утопило у Динкићеву превару о 1.000 евра, за све изван јавних предузећа, а запослени у јавним предузећима су, истина у једном знатно лошијем моделу, остварили право на тзв. бесплатне акције.

Ова синдикална акција је највећа удружена акција синдиката у нашој историји.

Поуке:

1. Удруживање даје снагу која далеко превазилази капацитете било ког синдиката појединачно.
2. Координација и веома сложених целина је доказано могућа.
3. Кључ је у добром планирању и припреми. Од одлучујуће важности је да се не чека потез противника, него да се креира терен на коме ће се сукоб, који је увек неминован, одиграти. Једноставно, синдикатима је због своје сложености увек потребно много више времена за повлачење потеза него политичарима, а то је могуће обезбедити само ако наметну своју тему и изврше припреме и унутрашње и медијске, пре него што се уђе у политичку арену у ужем смислу.
4. Уплив власти у синдикалне редове је увек највећа опасност. У овом примеру власт је покушала да онемогући акцију преко руководстава синдиката комуналних јавних предузећа и синдиката ЕПС-а у Колубари у самом финишу акције прикупљања потписа, а претходно преко одбијања синдиката просвете и здравства СССС да уопште учествују. Добром организацијом ово је превазиђено.
5. Синдикат мора бити спреман на борбу, у буквалном смислу те речи, за своје захтеве. То значи да мора имати своју организациону структуру за борбу против силе којом располаже држава.
6. Посебна пажња непрекидно мора бити посвећена пробијању медијске блокаде. То је могуће постићи.
7. Кад се уђе у финалне преговоре са Владом, никада се не сме пристајати на решења „сад или никад“ у ноћним сатима и без могућности додатних консултација.
8. Ангажовање стручних кадрова изван синдиката је најчешће неопходно. Зато је потребно добро и реално конципирати буџет.
9. Све што се договори као недовољно јасно увек ће се тумачити супротно интересима синдиката. Отуда се не сме веровати у „лукавост“ прогураних фопрмулација које „значе већа права“ за синдикат само то друга страна није разумела. Од тога нема ништа. Или је јасно, па и тада ти предстоји крвава борба за испуњење договореног, или си без шанси.
10. Синдикат никада не сме први „спустити гард“ него мора ићи до краја, па тек у самом формулисању решења и то у завршној фази може ићи на неку врсту компромиса која би владајућој структури омогућила да медијски прикаже да је постигнут обострани успех.
11. Нико се у друштву какво је наше неће касније бавити значајном синдикалном акцијом: ни политиколози, ни социолози. Још мање ће то чинити медији. Зато синдикат сам мора обавити накнадну стручну анализу својих већих акција. Због сопствене самосвести, едукације чланства, будућих акција и због могућности да готова анализа лакше буде предмет макар неких стручних расправа.

Данашњи оквир:

Србија интензивно спроводи неолиберални концепт од 2001.године, али је данас много јасније у светским, а нарочито европским оквирима, да у том моделу нема места социјалном дијалогу. Отуда синдикат нема никакве шансе у телима какав је Социо-економски савет, трипартитне комисије и сл.

Уз то, када држава иде путем интеграција у ЕУ, онда политичари ни не доносе одлуке. То се на примеру Грчке види најбоље. Није могуће борити се против тзв. Тројке (ЕУ, Европска централна банка-ЕЦБ и ММФ). Потпуно је исто и у Бугарској, Румунији, Словенији, Шпанији, Италији, Кипру, Португалу. То за последицу има да синдикат, и када би се најбоље могуће организовао, никако не може угрозити онога ко доноси стварне одлуке.

Водећи политичари у Србији непрекидно говоре да основ нашег економског, па одатле и сваког другог развоја, морају бити директне стране инвестиције. Када се директне стране инвестиције поставе као циљ, онда ту синдикат нема шта да тражи.

Инвеститора наравно не интересују било каква права запослених, још мање га интересује издвајање за пензије, образовање само у уском кругу одређених струка, иначе је и то непотребан трошак, а уопште га не интересује здравство у Србији. У земљи у којој има милион незапослених, из угла инвеститора, одлично је да радници умиру са 40 година, зато што увек има ко да их замени, а издвајање за пензиони фонд онда може да се смањи, пошто ни не користе пензије. Идеална просечна плата је 150 ЕУР, што онда омогућава да се домаћим издајницима апанаже смање на 500 ЕУР. И ето огромних уштеда за инвеститоре.

На овом месту бих волео да се запамти да је економста Менцингер из Словеније, са огромним искуством и знањем, веома једноставно дефинисао у ком обиму су директне стране инвестиције пожељне и добродошле (дакле нико не тврди, па ни ја, да оне нису пожељне): тамо где ми сами не бисмо умели да управљамо пословима или где су стране технологије толико испред да на други начин не можемо да ухватимо корак. И нигде другде.

Шта радити:

На основу свега изнетог јасно је да никаквог развоја друштва нема ако се не вратимо концепту националне државе. Само путем своје државе у пуном капацитету овлашћења можемо уопште имати полуге развоја и економије и образовања и здравства једновремено. Дакле развој је могућ само ако се истовремено напусте и неолиберални концепт и интегративни процеси придруживања ЕУ.

Да ли ће у тим условима проблеми бити решени самом чињеницом да смо поново у своје руке узели макроекономске полуге државе? Наравно да не. Ту тек онда предстоји борба синдиката уз наравно неизбежне компромисе. Али у тим оквирима синдикат има шансу да се бори и избори за нека своја права и интересе. У садашњим условима синдикат концептуално нема никакве шансе.

Отуда је најважније да синдикати поведу најширу расправу о неопходности потпуног заокрета политике Србије и тиме се отворено упусте у политичку арену. Ако то не ураде данас, сутра може бити касно. Односно, онда ће се ствари решавати масовном екстремном применом силе, а циљ оваквих расправа је да се катастрофе избегну, ако је то икако могуће.