Темељни ломови у ЕУ

Питање уласка Србије у ЕУ треба разматрати у односу на три целине: шта то значи за територијални интегритет Србије ( почетно Косово и Метохија), каква макроекономска полтика се намеће чланици кандидату од стране ЕУ и шта то даље значи за развој Србије и шта је то ЕУ данас. Предложени рационални приступ разматрању овог питања, без било каквог унапред заузетог става, нужно нас води закључку да Србија никако не треба да иде ка ЕУ.

Полазећи од претпоставке да онима који прате Нови Стандард не треба посебно објашњавати значај Косова и Метохије за Србију и Србе, као ни чињеницу да је лажна тврдња да је политика „ЕУ и Косово „ могућа, овим текстом говорим о темељним вредносним проблемима ЕУ данас, без обзира што је политичка тема дана управо Косово.

Сигурно сте безброј пута чули како је ЕУ у ствари заједница око одређених вредности, па следи набрајање све лепше од лепше вредности (обавезно, пре почетка набрајања, наратор прави паузу, како би нам ставио до знања како, баш сада док изговара те свете речи, њега самога прожима надахнуће отаца утемељивача ЕУ и мистична снага изговорених вредности). Тако исто и у свакој реклами Кока-коле, све пршти од среће и задовољства, хармоније и узбуђења.

Ми међутим, поуздано знамо да је то пиће штетно за јетру, зубе, да води у опасну гојазност- нарочито децу и да уопште не може да вам стварно утоли жеђ. То што се Кока-кола фантастично продаје, никако нас не ослобађа одговорности да упозоравамо да је не треба конзумирати.

Другим речима, морамо да увидимо шта ЕУ јесте, а не шта ЕУ прича за себе да јесте (или шта је била).

Европска унија је укинула одговорност. За све који су на врху пирамиде моћи (упрошћено, али не нетачно речено-банкаре) нема никакве одговорности. Покрали су хиљаде милијарди евра (долара, фунти), зна се да су покрали, зна се ко је покрао и – ништа. То никада раније није било тако.

Са друге стране, за дечаке од 10-12 година који су разбили излог у социјално-политичким немирима у Лондону, премијер Велике Британије каже „ Ако су довољно одрасли да разбијају, довољно су одрасли да буду кажњени затвором као пунолетна лица“.

Дете за излог- више година робије. Банкар за милијарде и милијарде – ништа.

Када нема одговорности за елиту, онда друштво није више утемељено на моралу који дели већина грађана. Друштво утемељено само на голом интересу захтева огромну количину примене силе, да би опстало. Видећемо касније куда то води.

Да би сила уопште дала резултате, мора се медијима одузети сваки смисао. Не сме се тематизовати проблем неодговорности елите. Не сме се тематизовати природа кризе, која није земљотрес, поплава, ураган, него планско пљачкање свих и свакога, а када рачуни дођу на наплату, онда та иста елита цех пребаци на грађане. Задуживање држава, нагло и неумерено, није ништа друго него преваљивање доспелих рачуна са богаташа на грађане. Да би богаташи могли да се и даље богате. С тим у вези, у медијима се не сме захтев за масовним смањењем квалитета живота грађана ЕУ стављати у једначину са обезбеђивањем интереса богаташких елита.

Медији у ЕУ (наравно и у САД) су потпуни мрак. Као светло се појављује само осветљавање међусобних препуцавања на политичкој сцени, која и служи томе да се грађани не би досетили да стварних тема нема и неће их ни бити.

Истовремено се догодило, први пут након Другог светског рата, да основна кохезиона максима „свака генерација живи боље од претходне“ више не важи. Моралном слому узрокованом укидањем одговорности, придодат је слом међу генерацијама. Млади су без посла, а родитељи све теже долазе до средстава и не могу да деци погледају у очи. Егзистенција је буквално неизвесна и страх полако прелази у бес. Побуне се ваљају улицама ЕУ. Систем реагује повећањем репресије.

Богаташка елите измештена из било ког друштва, нужно тражи државни апарат измештен из националне државе. Први пут у ЕУ се отворено говори о укидању националних држава. Освешћен и бесан грађанин може да сруши националну владу и да излаз потражи у новој политичкој елити, али како срушти Тројку? ММФ, Брисел и ЕЦБ (Европска централна банка) уопште није могуће срушити било каквим протестом или гласањем на изборима. Отуда су избори и цео концепт демократије, само непрактични терет који опстоји као сурогат стварној националној држави и суверенитету грађанина.

То укидање суштинског политичког живота у ЕУ, захтева додатну употребу силе. И све то у условима велике разлике у економској снази унутар ЕУ, што само по себи рађа додатне тензије и потребу додатне примене силе.

ЕУ данас и нарочито ЕУ у скорој будућности, то је: укидање морала, укидање „друштвеног уговора“, укидање националних држава, укидање политичких права грађана и сила, сила, сила и само сила. У корист неодговорне елите. Ако ЕУ уопште настави да постоји у наредних 3-5 година.

Шта ће нама таква ЕУ? Независно од питања Косова и Метохије, независно од економског оквира који нам ЕУ намеће, а који значи спутавање развоја Србије, Србији у оваквој аморалној, недемократској и све више брутално репресивној ЕУ није место.