Тема је Немачка

Ових дана сви говоре о Америци (САД) и блокирању изгласавања буџeта, а ја желим да нарочиту пажњу усмерите на став председника Бундесбанке, г. Вајдмена ( Weidmann) који је изнео у Фајненшл Тајмсу, за који сматрам да је од одлучујућег значаја за политику ЕУ у наредне три године.

Овај текст прво укратко наводи неке бројке везано за САД, а онда детаљније објашњава став изнет у погледу изјаве г. Вајдмена.

Већ је више пута речено и од стране бројних коментатора, да је све ово у вези САД и буџета само представа. Та представа има дубљи смисао само утолико што наводи учеснике на разним тржиштима на погрешан закључак, како неко у САД стварно контролише приходе и расходе и озбиљно води рачуна о томе. Ово обмањивање је заиста важно због тога што би систем доживео тежак ударац када би једновремено велики број инвеститора био уверен да одговорних надлежних људи тамо нема.

Ево само неколико бројки које мислим говоре саме за себе.

У 2012.години Федералне резерве (имају функцију централне банке) су упумпале око 1.700 милијарди долара у државне обвезнице ( благајничке записе). Мањи део тог новца је искоришћен за замену обвезница чији је рок доспећа био до 3 године за оне са доспећем од 5-10 година, а већи за покриће директног новог задуживања.

Тај тренд се наставља и данас, тако да су САД у шестој узастопној години у којој се из примарне емисије (штампањем пара) упумпава просечно око 1.300 милијарди долара годишње. Тај износ је, ради лакшег размевања о ком обиму је реч, једнак годишњем бруто друштвеном производу Шпаније.

Када се узму у обзир и друге трансакције на тзв.отвореном тржишту Федералних резерви, а којима се покривају ненаплатива потраживања неколико гигантских финансијских институција (на тај начин те институције добијају новац у пуном или готово пуном износу потраживања које имају према трећим лицима , а Федералним резервама преписују она обезбеђења потраживања која ни сами нису могли да наплате и која извесно не покривају ни трећину потраживања), онда износ упумпаних пара у систем достиже скоро 3.000 милијарди долара.

То је једнако годишњем бруто друштвеном производу Немачке.

Због тога је свака расправа о томе да ли ће се наставити са масовним штампањем пара беспредметна. Наравно да хоће. Којим политичким механизмима ће то бити омогућено, суштински нема значаја. Просто мора бити омогућено. Дакле, на западу ништа ново.

За разлику од „досадне“ Америке, Вајдман уводи у игру тешку артиљерију, којом Немачка намерава да заокружи мере које је поставила у претходном приоду, а које обезбеђују немачки доминантни утицај и у еврозони и у ЕУ и приморавају све да, или следе њену економску политику, или напусте тај брод.

Вајдман тражи да Европска централна банка (ЕЦБ) пропише проценат у активи банака , наравно унутар еврозоне за коју је надлежна, до кога пословне банке могу у свом портфолиу имати државне обвезнице. Ова мера ће довести до драматичних потреса унутар и еврозоне и ЕУ.

Појашњење. Банке имају могућност да од ЕЦБ узимају новац по камати од само 0,5% годишње, дакле скоро бесплатан новац, а онда значајан део тако јефтино добијеног новца користе за куповину државних обвезница и то углавном оних држава у којима имају своје седиште. То омогућава презадуженим државама да се даље задужују и да одлажу мере за повећање притиска на привреду и грађане како би уравнотежили своје билансе.

Вајдман свој предлог правда бригом за банкарски сектор, тачно наводећи да на тај начин, у случају банкротства држава и саме банке могу бити повучене у банкротство. На почетку кризе банке су у својим укупним пласманима имале 3% државних обвезница, а сада је та бројка прешла 5%. Дакле ускоро ће изложеност банака државама дужницима бити удвостручена.

Прави разлог је оно што заслужује највећу пажњу јавности: ако се банкама ограничи могућност даљег куповања обвезница (просто се пропише да проценат не може прећи нпр.6% под претњом ликвидације банке), онда ће државе много теже успевати да се задужују и биће приморане да изврше нагли притисак на своје грађанство и привреду да до средстава дођу.

У позицији неопходног задуживања су све највеће економије ЕУ, осим Немачке. Од 2014.године Немачка ће свести свој буџетски дефицит на нулу, просто га уопште неће имати и отуда неће ни имати потребу да се нето задужује. Чак супротно, она ће бити у могућности да смањује свој ниво задужености.

На другој страни, и Француска и Италија и Шпанија , говорим само унутар еврозоне, у наредним годинама мораће да наставе са значајним задуживањем. Шта значи значајно- свака од њих појединачно ће морати да се задужује између 400 и 700 милијарди евра годишње.

Немачка дакле, у наредне три године, жели да натера све који мисле да остану са њом на окупу на драматичне резове у својим економским политикама. И жели да се јасно на тржишту капитала види разлика између њене економске снаге и положаја осталих. Мера која се предлаже значајно би утицала да разлика у корист Немачке која је и данас изражена, буде још много већа, а додатно би ојачала и финансијски сектор Немачке.

Као што не треба имати сумње да ће САД наставити да штампају паре, тако не треба сумњати да Немачка неће одустати од предложене мере (цењкање ће бити само око процента 6,5 или 7%).

Разлика између Француске и Немачке у економској структури је веома значајна и данас (ко има воље може о томе да погледа мој текст на НСПМ још од јануара 2012.године), али оно што је политички веома важно, јесте да ће се та разлика само повећавати у наредне три године, а овом мером још и убрзаније и у већем обиму, до мере у којој је политика немоћна да помири тако различите економске позиције две наводно водеће земље ЕУ.

Прелазак ЕУ, какву познајемо данас, у неку нову форму у веома блиском периоду од 2015. до 2018.године, Немачка жели да дочека као далеко најмоћнија држава ЕУ и да са тих позиција повуче даље потезе.

То је теме. И за цео свет, а нарочито за Србију. Па и за оне који заговарају пут Србије ка ЕУ- шта то уопште значи? Не мислим на политичаре, јасно је да они не мисле, него на онај део наших суграђана који искрено погрешно виде ЕУ као нешто у основи једнозначно јасно. А ЕУ само што није експлодирала.