ССП и пољопривреда

У свему што се кроз медије пренело на тему тзв. ЈЕДНОСТРАНЕ ПРИМЕНЕ ССП, у вези са укидањем царина за пољопривредне производе исказана је целина проблема у којима се налазимо.

Доминира потпуна нестручност. Склоност да се примењује прогон према онима који заступају другачије ставове. Спремност да се слуша сваки, па и најпогубнији, налог из иностранства. Жеља да се свако питање идеологизује и медијски усмерава на начин како то не раде ни њихови налогодавци. Увереност да је бирачко тело коме се обраћају скуп испраних мозгова и да је толико нестручно и да ће увек гласати за њих, без обзира шта су стварне последице политике коју воде.

Кренимо редом. Управо пре мање од два месеца деценијски преговори чланица Светске трговинске организације су пропали (тачније – завршили се фијаском) управо на теми заштите пољопривреде. Развијене земље су захтевале да заштите не буде, а земље које се тренутно најбрже развијају у свету су тражиле да се у пољопривреди задржи право на заштиту према одлукама сваке државе појединачно. Зашто је до тога дошло? Зато што сви знају да је у деценијама које долазе пољопривреда исто што и нафта данас. Од гране коју је неопходно дотирати, пољопривреда извесно постаје профитабилна грана. И нико није спреман да своје ресурсе препусти данас супериорнијим (продуктивнијим у области пољопривреде) најразвијенијим државама зато што ће управо пољопривреда у рукама суверених држава бити једна од главних полуга развоја тих друштава. Војоводина је, поред Украјине, пољопривредно земљиште са најбољим односом квалитета земљишта и транспортних путева у Европи. То се чува и развија, а не излаже погубној конкуренцији у тренутку када за конкуренцију нисмо спремни. Ако се спроведе једнострано укидање царина, наша пољопривреда ће бити прво уништена, а онда купљена у бесцење од странаца и тако ће будуће генерације грађана Србије животарити, уместо да убирају плодове профитабилне пољопривреде. Питање је веома просто: или наши политичари НЕ ЗНАЈУ основне ствари или то раде НАМЕРНО у корист страних интереса. Ако томе додамо да за седам година нису повукли ниједан стратешки потез у пољопривреди, слика по њих постаје још гора. У нашој јавности медији не говоре ни о текућим проблемима, да произвођачима нису исплаћене цене ни за пшеницу (о кукурузу и сунцокрету да и не говорим, а већ треба кренути у јесење радове), па се политичари осећају потпуно заштићени од суда јавности због повлачења погубних стратешких потеза.

Када је од несумњиво најстручнијег дела јавности одмах стигла негативна реакција на најављену могућност једностране примене ССП у пољопривреди, политичари су одговорили грубим омаловажавањем личност критичара. У маниру накадашњих стаљинистичких идеолошких комесара – без икакве аргументације. По њима, сви који раде у струци деценијама, баш због тога што раде деценијама, а не од јуче као они, су баласт кога се Србија хитно мора отарасити. Једина потребна памет је њихова, нова, свежа, јуче скрчкана и левком из развијеног света смештана међу њиховим ушима. Сви други су остаци прошлости које треба згазити, а у бољем случају им треба зачепити уста.

Као и много пута до сада, целу операцију уништавања ресурса земље, прати медијска халабука како нас управо овако „мудар“ потез једностране примене Споразума о стабилизацији и придруживању, као акцелератор који треба да симулира настанак космоса, приближава ЕУ. А тиме је за сва времена све решено у Србији, на потпуну срећу и задовољство свих. Пошто се историја остварила у ЕУ, то ми и будући нараштаји немамо о чему да размишљамо осим о начину на који да се што пре утопимо у то море среће и блаженства.

Оно што све нас треба да забрине, можда и више него опасност да се пољопривреда преда у руке страних компанија, јесте спремност млађих нараштаја у Србији да у недопустиво великом проценту прихватају да не мисле својом главом и да верују како је у ЕУ или све решено или се све некако само од себе решава и то обавезно тако да су сви све богатији, људска права све више поштована, природна средина све боље заштићена. Још горе од тога, та велика групација младих (и не само младих) стварно не виде да све добре стандарде ЕУ које можемо применити у Србији одмах, без било какве формалне везе са ЕУ, исти ти политичари не примењују. И неће да их примене.

Нема напретка без ресурса. Али нема напретка ни без критичке свести. Ми смо на путу да изгубимо и једно и сруго.