Састанак у Џеди

Кредибилитет домаћина (Саудијска Арабија) окупио је минулог викенда знатно већи број држава изван тзв. Запада, да разговарају о завршетку рата у Украјини (правилније у политичком смислу било би овај сукоб означавати као “криза у Украјини”), него када су покровитељи таквих разговора САД, Г7 или ЕУ.

Како су тачно ти дводневни разговори протекли, широј јавности није познато, али знамо да је Ванг Ји, министар спољних послова Кине која је имала свог представника у Џеди, већ разговарао са руским шефом дипломатије Сергејем Лавровим. Укратко, Русија има потпуна сазнања о састанку и зна ставове Кине након њега. Јавно је Ји рекао да су јачање билатералних односа са Русијом и сарадња око БРИКС-а непосредни приоритети руско-кинеских односа.

Задржаћу се на два правна питања, која су од одлучујућег значаја, у овој новој иницијативи Запада чији је домаћин била Саудијска Арабија, а који још нису довољно, или нису уопште осветљени на јавној сцени.

Идеја Запада није дала резултат

Почетна идеја Запада, која у најкраћем гласи да су “руске оружане снаге прешле границу Украјине, према томе Русија је агресор”, суштински није дала резултат. Тачно је да су разне одлуке Генералне скупштине УН, које су садржале квалификацију да је реч о агресији, добијале око 140 гласова подршке, али се три четвртине тих држава након гласања није придружило било каквим санкцијама против Русије. Нити су вршиле дипломатски притисак на Русију у било ком погледу. И Запад је практично изгубио почетну дипломатску иницијативу.

Након признања Ангеле Меркел, па Франсоа Оланда, па Владимира Зеленског, па Петра Порошенка да су лагали у погледу Минских споразума и да су свесно кршили Резолуцију Савета безбедности УН (правно-обавезујући документ за све) бр. 2202 из 2015. године, све више се пробијала правна свест и међу државама које су у почетку гласале на страни САД, да улазак војске Русије у Украјину не мора нужно значити да је реч о агресији. А сасвим је могуће да је реч о легалној акцији у складу са чланом 51 Повеље УН.

Мој је утисак да је сада Запад прешао на много плодотворнији терен аргументације (посматрано из њиховог угла, наравно) позивајући све државе да се заложе за “мир у Украјини”. Та нова позиција, чини се, гласи отприлике овако: “Добро, да ли је реч о агресији или не, то сада можемо да оставимо по страни, али и ако је улазак руских трупа био легалан, опет након мира те трупе морају да се повуку”. Наиме, тачно је да право на интервенцију по чл. 51 Повеље УН не даје право да се присвоје територије друге државе.

Суверена одлука

Према ономе што допире до јавности, Запад све више притиска Зеленског да пристане на мир не толико због стварне жеље за миром услед немогућности НАТО-а да логистички подржи војне напоре украјинске војске (иако је и то, наравно, важан разлог), колико је реч о једном маневру који би могао да придобије већи број држава на страну Запада да се руска војска сада мора повући, пошто је претња отклоњена.

Све са намером да се онда све почне изнова са припремом Украјине за нове нападе на Русију, као од 2014. године. А први корак после мира било би укључивање Украјине у НАТО.

Ако сам на правом трагу, онда ће се у дипломатским односима поводом Украјине све више говорити о једном другом, нама добро познатом, институту међународног права: праву Руса на самоопредељење.

Управо због тога је Русија инсистирала на референдумском изјашњавању грађана и у случају Крима и Луганске и Доњецке Републике и Запорошке и Херсонске области. Тек након потврђене њихове жеље да се формирају као самосталне државе, доношења одговарајућих аката њихових надлежних органа и захтева да се прикључе Руској Федерацији, Русија је доносила своје одлуке да прихвата њихове захтеве.

Да, нема право Русија да након отклањања опасности по себе задржи војску, али Руси имају право на издвајање из Украјине на основу права на самоопредељење и издвајање из Украјине. После је ствар њихове суверене одлуке да ли ће се прикључити некој другој држави, у овом случају Русији, или неће. Пошто су се одлучили да се прикључе и пошто је Русија то прихватила и изменила свој устав, онда руска војска сада остаје на тим територијама као последица реализације права на самоопредељење, а не по основу интервенције у складу са чл. 51 Повеље УН.

Непријатељска пропаганда

Састанак у Џеди био је једна врло лукава иницијатива Запада, али ће последица на терену бити само битно скраћење времена у коме би било могуће омогућити и Русима у Харкову Николајаву и Одеси (суштински, у тим областима) да се и сами изјасне у погледу свог права на самоопредељење. Поред чисто војних разлога, када се заврши самит БРИКС-а 24. августа, реално је очекивати догађања у Украјини која ће за врло кратко време омогућити референдуска изјашњавања и у тим областима.

Што се Србије тиче, нема никаве бојазни да би признање права на самоопредељење Русима у Украјини могло да доведе у питање, говорим из угла међународног права (о чему сам већ детаљније писао), суверенитет Србије на Косову и Метохији. Разлике између тих случајева су огромне.

Када будете чули “да Србија сада када се Руси позивају на право на самоопредељење у Украјини нема куд, него да призна независност тзв. Косова”, да знате да је реч о непријатељској пропаганди.

А ни то неће моћи још дуго.