РТ Балкан анализа од тачке до тачке: Како ЕУ Србији подмеће признање “Косова”

Од Србије се нигде у француско-немачком предлогу не тражи директно признање независности такозваног Косова, али се зато у готово сваком члану јужној српској покрајини даје неки атрибут државности или се увијено наводи да споразум потписују две равноправне стране, односно државе.

План је у супротности са Уставом Србије, а црвене линије за Београд у преговорима су прихватање независности “Косова” и чланство у Уједињеним нацијама.

Аналитичар Бранко Павловић каже да је председник Србије Александар Вучић у обраћању јавности након последње рунде преговора недвосмислено рекао да Србија неће прећи те линије.

“Никакав облик признања државности тзв. Косова није прихватљив, то је црвена линија српске стране”, казао је Павловић.

У 11 тачака предлога постоје четири одредбе које значе директно признање државности такозваног Косова, док пет представља индиректно признање.

План споран већ у преамбули

Већ у преамбули предложеног уговора, наводи се да се стране договарају као равноправне, а нигде се не наводи да је Србија међународно призната држава, док је статус Приштине потпуно другачији.

Србија одавно одбија преговоре о статусу “Косова”, јер је за Београд КиМ јужна српска покрајина, што је јасно наведено у Уставу Србије.

У преамбули споразума користи се формулација да се уговор потписује “без предрасуда о различитим погледима страна на основна питања, укључујући и на питања статуса”.

Павловић напомиње да и други део одредбе предвиђа формулацију која постоји у Повељи УН, а која се односи на државе, што “Косово” није.

Остатак члана се односи на међусобно признавање докумената и националних симбола, укључујући пасоше, дипломе, регистарске таблице и царинске марке, што су све одлике државности на које би Србија потписивањем пристала.

Чланом 2, Србија би директно признала независност “Косова”, јер се у њему наводи да ће се обе стране водити циљевима и принципима утврђеним у Повељи УН.

“То би у даљим корацима веома отежало и Русији и Кини да спрече чланство тзв. Косова у УН”, оцењује Павловић.

Чланом 3 стране се обавезују да ће све међусобне спорове решити искључиво мирним средствима и суздржати се од претње или употребе силе, што је принцип који регулише односе једне државе према другој.

“У унутрашњем праву не постоји обавеза државе да спорове решава само мирним средствима, а када је реч о претњи или сили, онда је у унутрашњем праву формулација ‘уздржаће се од прекомерне употребе силе или претње’. Прихватањем овог члана Србија би индиректно прихватила да је за њу тзв. Косово држава исто као и Србија”, сматра Павловић.

Према члану 4, наводи се децидирано да се Србија неће противити чланству тзв. Косова у међународним организацијама, као и да ће стране наставити да делују полазећи од претпоставке да ни једна од њих не може да представља другу у међународној сфери нити да делује у њено име.

Ово је члан који је оспораван у јавности још пре него што је коначна верзија плана објављена, јер се прихватањем њега Србија не би противила чланству “Косова” у УН.

Прихватањем члана 5 Србија би морала да уведе санкције Русији

У предлогу, члан број 5 стране се обавезују да неће утицати на напредак друге стране на путу ка ЕУ, као и да ће поштовати вредности из члана 2 и 21 Уговора о Европској унији.

Наведени чланови предвиђају да се Србија обавезује да ће имати усклађену међународну политику са ЕУ, као да је већ чланица тог савеза.

“Тиме Србија сама себи уводи правни основ по коме би ЕУ могла да јој уведе санкције уколико закључи да њена међународна политика одступа од политике ЕУ, што би се одмах и догодило због неувођења санкција Русији”, напомиње Павловић.

У члану 6 од страна се тражи да продубе сарадњу у областима економије, науке и технологије, транспорта, односа из области спровођења закона, поште и телекомуникација, здравства, културе, религије, спорта, заштите животне средине, несталих особа, расељених и других сличних области закључивањем одређених споразума.

Павловић сматра да је важно које области сарадње су изостављене, а то су области војске, јавне и државне безбедности, монетарне политике, међународних односа и фискалне политике.

“Све што није набројано су функције Србије по резолуцији 1244 и пратећим документима. Баш тога нема. Нема ни просвете, што је изузетно важно. Када има науке и здравства, онда се изостављање просвете не може накнадно подвести под ‘друге области’ јер је то слична област, веома важна, а изостављена”, каже Павловић.

Додаје се да ће детаљи бити договорени у додатним споразумима, у оквиру дијалога под покровитељством ЕУ, чиме би се Србија обавезала да дијалог води Брисел, што значи да легалитет за преговарање ЕУ више не би црпeла из УН и резолуције 1244.

Чланом 7 о Заједници српских општина би се тек преговарало, уместо да је она већ формирана, као што то предвиђа Бриселски споразум потписан још 2013. године.

Такође се предвиђа да ће тек бити формализован статус Српске православне цркве на Косову и Метохији.

Србија би се обавезала на директно признање “Косова” и чланом 8 који предвиђа да ће стране разменити сталне мисије које се оснивају у седишту одговарајуће Владе.

Према оцени Павловића, једино је члан 9 статусно неутралан, а у њему обе стране узимају у обзир посвећеност ЕУ и других донатора да успоставе посебан пакет инвестиција и финансијске подршке за заједничке пројекте.

Чланом 10 уважава се оно што Србија тражи од Приштине, а то је да се стране потврђују своју обавезу да примењују све претходне споразуме дијалога, који остају важећи и обавезујући. Међутим, Београд тражи да испуњење онога што је већ договорено претходним споразумима буде предуслов за даље преговоре, а не одредба неког новог споразума.

Последњим чланом 11, стране се обавезују да ће поштовати “Мапу пута” за имплементацију, који још не постоји.

Зашто Србија одмах није одбила предлог?

На питање зашто предлог није одмах одбијен без даљих преговора, дипломата и некадашњи амбасадор при Уједињеним нацијама Бранко Бранковић за РТ Балкан каже да се у међудржавним односима и у дипломатији уопште, никада у старту не одбија преговарање.

“Након одбијања, сутра, када ви донесете свој предлог за било шта, они могу да вам га врате уз оцену: не желимо да разговарамо о томе. Према томе, то се не ради јер морате да поштујете другу страну да бисте на тај начин отворили врата да вас поштују када нешто предлажете”, сматра Бранковић.

Он оцењује да су у предлог додати чланови који се не односе на директно признање независности тзв. Косова како би се пажња скренула са главне ствари, што је признање.

“Све је увијено у одређене обланде, исти садржај налази се у различитим обландама. За нас је најважније да се не испуни главна ствар, а то је чланство ‘Косова’ у УН”, каже Бранковић.

Наш саговорник напомиње да више од 100 земаља није признало независност “Косова”, па би при гласању у УН тешко дошло до двотрећинског гласања за чланство Приштине. Свестан тога, Запад покушава да нађе начин да реши ту ситуацију.

“Запад покушава да уради нешто овде, не би ли скренуо пажњу са тога да нису добили ништа на другом месту, а то је да нису успели у намери да смене Путина и распарчају Русију. Сад морају да се ваде, па хоће евидентно најјачу земљу на Западном Балкану да ставе под своју контролу. Е то овим предлогом не могу”, изричит је Бранковић.

Он наглашава да предлог не може бити европски, имајући у виду да пет чланица Уније не признаје независност “Косова”.

“Кад и где су чланице донеле одлуку и потписале да је ово европски предлог? Не верујем у то, зато је за мене ово и даље предлог две земље – Француске и Немачке, јер ЕУ не може на тај начин да даје предлоге. ЕУ не решава територијалне проблеме нигде и никоме”, каже Бранковић.

Истиче да предлог сигурно нису начинили Француска и Немачка самостално, већ је очигледно прошао тријажу америчких политичара и дипломата.