Разлике побеђују

У овом тексту разматрам питање разлика између Француске и Немачке, зато што обично о њима говоримо као о водећем ЕУ „двојцу“, а структурне разлике су толике да ће неминовно довести до озбиљних проблема, чак и између те две земље.

Француска, у лику председника Саркозија, уводи комбинацију мера штедње и повећања пореза са циљем да до 2015. године садашњи буџетски дефицит од скоро 6% смањи на 3% (у овом тексту остављам по страни то што Француска, између осталих, од Грчке тражи да свој дефицит у једној години смањи за 10%, а себи поставља као циљ смањење од 3% за четири године).

Истовремено Немачка већ има буџетски дефицит од 1%.

Та разлика од 5% значи да Француска креира повећану тражњу, да не кажем да упумпава око 100 милијарди евра у свој привредни систем више него Немачка.

Упркос томе, Француска ће 2011. годину завршити на око 0,5% раста БДП, а Немачка ће остварити раст од око 2,7%. То значи да је немачка привреда створила 45 милијарди евра више у 2011. години од француске.

Немачка прогнозира сопствени пад раста БДП у 2012. години на око 0,5 до 1%, док је рецесија за Француску неминовна. Та разлика ће само у 2012. години повећати постојећу разлику између привреда ових двеју земаља за додатних 40 милијарди евра.

Француски јавни дуг је 87% БДП-а, а немачки 81% бруто националног дохотка. Да достигне 1% буџетског дефицита Француска ће морати даље да се задужује, тако да ће њен јавни дуг бити око 100% у тренутку када буде уредила свој фискални систем на нивоу Немачке (ако у томе уопште успе).

Немачка је у претходној деценији већ спровела реформе, знатно смањила социјална издавања и утегла систем. Француску све то тек чека. А то у Француској не може проћи без озбиљних социјалних и политичких потреса.

Нарочито због тога што је оштре мере Немачка спроводила, добрим делом, у време знатног привредног раста, а Француска у оштре мере штедње улази након четири године кризе, када је стрпљење грађана већ на измаку.

Друштвени и политички потреси, поред других последица, негативно делују и на привредни резултат земље, па ће и то додатно погоршати положај Француске у односу на Немачку.

Та укупна структурна разлика значи да је Немачка, ако све друго откаже, способна сама да реши изложеност својих банака дужничкој кризи у ЕУ. Француска то не може, односно цена таквог самосталног спасавања банака у Француској би било веома велико погоршање свих битних привредних показатеља и Француска би била гурнута у депресију.

То даље значи да је политички маневарски простор Француске много мањи него Немачке. У овој расправи сасвим остављамо по страни лична својства лидера (која опет иду у корист Немачке).

Француска мора да одржи ЕЦБ (Европску централну банку) и добре односе са ММФ-ом, зато што те две институције једине могу да креирају потребан новац за финансијски систем Француске. Како су ове институције под знатним утицајем САД, то је мало вероватно да ће Француска самостално водити „европску“ политике у деценији која је пред нама. Француска ће, од снажног немачког ослонца у креирању нове макро-економске политике ЕУ, лагано склизнути до прилично колебљивог партнера.

Немачкој није у интересу да са ЕЦБ и ММФ нема добре односе, али не по сваку цену. Ако би се креирала монетарна политика сталног неограниченог штампања пара, онда би се Немачка томе оштро успротивила (сада се противи, али и користи погодности штампања евра за краткорочну стабилност банака и пад вредности евра користи за даље повећање свог извоза).

Дакле, и у самом врху ЕУ и када је „књига спала на два слова“ – чак и те две земље се превише разликују. Да је само њихова међусобна хармонизација проблем, извините „изазов“, велико је питање да ли би такав покушај био успешан. Не толико због садашњих разлика колико због тога што ће се разлике повећавати и продубљивати, а не смањивати, у четири или пет наредних година.

Изнети став није никакво идеолошко убеђење. Просто разборито сагледавање ствари такве какве јесу. О изгледима ЕУ писао сам раније, сада сам хтео само да укажем да садашња „идила“ између Француске и Немачке највероватније неће потрајати.