Парадокс Француске – политички утицајна, економски све слабија

Док се у спољној политици Француска, пре свега преко лидерске позе председника Макрона, појављује као знатно значајнији фактор од Немачке, дотле на економском плану Француска упада у све веће проблеме. Спољна политика Француске се оцртава јачим супротстављањима САД/Трампу на једној страни и отворенијој политици сарадње са Русијом и Кином на другој, него што то чини Меркелова.

Суштински и Немци раде исто, само мање о томе причају. Сетите се потказивања новог председника Украјине, у коме указује Трампу да ни Француска ни Немачка суштински не спроводе санкције Русији.

И унутар ЕУ, Макрон дели лекције шта и како треба даље. Е ту већ озбиљно диже притисак свим упућенијима у Немачкој у то какво је стање саме привредне структуре Француске, зато што је оно највећи проблем еврозоне и ЕУ, па свакако Макрону не приличи да дели лекције стојећи уздигнуто на прамцу озбиљно накривљеног Титаника. О томе говорим у овом тексту.

У последњих пет година (сви подаци – ЕУРОСТАТ) у ЕУ само Француска није ништа урадила на смањењу свог укупног приватног и државног дуга. Сви остали су смањили, било приватни било државни дуг, тако да је он укупно 2018. године мањи него што је био пет година раније.

Ако узмемо Немачку као мерило, а то би за Француску морало да буде једино релевантно поређење, онда је Немачка у периоду 2013-2018. свој приватни дуг благо смањила за 1% БДП и сада износ око 102% у односу на БДП, док је државни дуг битно смањен за око 17% и износ 60,9% БДП ( у 2019. је дошло до даљег смањења, али то није битно за ово размaтрање).

Истовремено је Француска повећала своје и приватно и државно задужење. И то значајно повећала. Приватно за око 15% БДП, тако да оно сада износи 148% у односу на БДП, а државни за око 12% и сада је на 98,5%.

У истим условима после избијања кризе 2008. године, у истом монетарном систему (евро који је намерно ослабљен у том периоду и мере Европске централне банке које се примењују и на Француску и на Немачку, а које суштински чине новац бесплатним и уз огромне финaнсијске инекције из примарне емисије), у истом политичком односу према Русији након државног удара у Кијеву, са заједничком трговинском и спољном политиком итд, Немачка је смањила укупан дуг за око 18%, а Француска га је повећала за скоро 30%.

Податак који показује сву дубину проблема јесте проценат незапослености. Немачка је уз мере штедње успела да смањи незапосленост на нешто преко 3% ( око 2,5% је проценат заправо пуне запослености, зато што увек неко губи посао и тражи нови), док је у Фрнцуској он изузетно висок и, што је још горе, непромењен у односу на 2013. годину, и износи 9,4% (у 2013. је износио 9,5%).

Француска је за пет година просто потрошила преко 700 милијарди евра незарађеног новца, а да истовремено није покренула производњу која би запослила људе и смањила незапосленост. Какав је то привредни систем који прогута износ који је већи од годишњег војног буџета САД! Или, друго поређење, тих 30% новог дуга у Француској за само пет година, веће је од збира укупног јавног дуга Грчке, Португала, Хрватске, Србије, Бугарске и Рујмуније – у државама у којима живи приближно исти број становника као и у Француској. Укупног јавног дуга!

Када се томе дода да запослени у Немачкој раде 7 година дуже него у Француској, што значи да је у Француској раним пензионисањем ослобођено радних места за 7 генерација, онда видимо да би методолшки исправно било да се констатује да је незапосленост у Француској, не скоро три пута већа него у Немачкој како то произлази из непосредног поређења бројки, него скоро десет пута већа.

Француска има огромних структурних проблема, пре свега у неодрживом пензионом систему и погрешном пореском систему који не врши правилну расподелу богатства, који прете да експлодирају, а које нико суштински не решава.

На прагу нове рецесије, са овако увећаним проблемима, без икакавих средстава монетарне политике која би се могла користити као након 2008. године (све то захтева појашњења која би знатно проширила обим овог текста, па сада то остављам као голу тврдњу), Француска је разлог зашто стварно успостављање вођства „осовине“ Немачка-Француска није могуће. Ти системи се међусобно разликују до мере да заједничка политика није могућа на добробит оба друштва. А онда је само питање тренутка када ће и тврдоглава политика „даљег развоја ЕУ“ доживети свој јасан и неповратан пораз. Оно друштво које трпи ће наћи свој политички израз и рећи ће своје судбоносно „не“. А могуће је да то ураде и једновремено.

Када на све што је речено додамо политичке турбуленције у Француској, нестабилне односе унутар ЕУ, нестабилне односе унутар традиционалног савезништва Г 7, нестабилне односе у односу на превирања у целом свету, види се да Француска са Макроновом политком нема тачку ослонца са које би била убедљива у својим саветима другима.

За нас је занимљиво да се уопште не расправља о стварном положају Француске, што је од највеће важности за опстанак саме еврозоне и ЕУ. Какао можемо да тврдимо да смо се определили за ЕУ, а да не разматрамо шта се унутар ЕУ, или макар у најважнијим државама ЕУ догађа. Шта се стварно догађа, не шта они о себи говоре као саморекламерство.

И када то кажем, не мислим само на власт, или опозицију. Те расправе нема на много ширем плану. И ту одговорност лежи пре свега на академској заједници.