Одговорност

Овај текст, без великих речи, у најкраћем покушава да осветли шта данас значи, у политичком смислу, одговорно се понашати.

Мерило одговорности је једноставно и драматичним догађајима око Косова бистро јасно – ако се жели формирање политике у Србији у складу са нашим интересима, а не интересима странаца, пре свега западних земаља. Или још прецизније, интересима САД и Немачке.

Када говорим о одговорности, онда ту пре свега мислим на ДСС, СРС и Двери и о њима ћу говорити као о „патриотском блоку“, али постоји и одговорност оних који су део патриотског блока у ширем смислу, као и самих грађана. О онима који не виде погубност разградње Србије која је на делу и њиховој одговорности, у овом тексту не говорим.

Патриотски блок је на претходним изборима наступио разједињено и резултат је познат- само 20 посланика у парламенту. Више гласова је расуто него што је ушло у квоту коју чини цензус. Одатле следи да, елементарну одговорност за водеће људе те три политичке опције, представља залагање свих њих да до формирања патриотског блока, овога пута, дође.

Само простим збиром гласова освојених пре годину дана овај блок би био трећа политичка снага у Србији. Када се томе дода и ефекат синергије ( заједничка логистика, финансије, најбољи кадрови на једној листи, итд.) који би извесно уследио, а пре свега због чињенице да би бирачи веома поздравили овакав њихов поступак, онда је готово извесно да би патриотски блок најмање утростручио број посланика у новом сазиву скупштине.

То је приоритетни циљ. Боримо се против великих сила и прво морамо да обезбедимо убедљив први корак.

Лидери ове три групације, они који не буду учествовали у прављењу патриотског блока, а нарочито свако онај ко му се буде супротстављао, биће трајно искључен из даљег политичког живота Србије и то на један сраман начин, као неко ко није био у стању да разуме личну одговорност у једном тешком тренутку за Србију.

Одговорност ширег круга оних којима је стало до Србије, по мом мишљењу, огледа се у неколико ствари.

Прво, сви они имају дужност да објашњавају потребу стварања патриотског блока, макар њихове организације или они лично, остали изван непосредних политичких договора.

Друго, имају посебну дужност да развију делатност којом се обраћају оним бирачима који јесу део патриотског блока, али су на претходним изборима гласали за СНС или СПС. Има и међу гласачима ДС-а патриота који само не разумеју да је економски развој Србије, у озбиљном смислу те речи, могућ само изван ЕУ. И према њима имамо дужност да успоставимо мостове.

Ово нарочито због тога што патриотски блок то није у стању да уради у довољној мери. Значајан број грађана просто неће да гласа за патриотски блок, а истовремено не може Вучића очима да види.

И треће, њихова активност не сме бити усмерена на прављење неког „правог патриотског блока“ . Такав наступ би био одговоран само и једино уколико не би дошло до уједињавања макар две од три набројане групације.

Што се грађана тиче, ја највећу одговорност видим у онима који су на претходним изборима гласали за ДСС, СРС и Двери. Уколико дође до уједињавања ове три групације, онда су ти грађани одговорни да поново на предстојећим изборима гласају за уједињену листу. Ма колико били разочарани у овог или оног представника тих листа.

И нарочито, ако се уједине две од три листе, онда листа која није ушла у патриотски блок мора бити кажњена од стране бирача.

Одговорност видим и за грађане који су свој глас на претходним изборима дали СНС или СПС. Коме је Србија отаџбина, тај на следећим изборима не сме да гласа на тај начин. Ако их неко други убеди да завређује њихов глас,  добро, ако не, они имају обавезу да на следећим изборима не гласају.

Намерно сам готово оперативно говорио о одговорности, зато што се у ламентацијама о овом питању потпуно изгуби питање личне одговорности сваког од нас, данас и овде (не спорећи духовну, филозофску, моралну, друштвену, нормативну и сваку другу диманзију овог појма).

Када се тако поставе ствари онда је врло једноставно видети ко је одговоран,а ко није. Ево конкретно, да ли ће сви који читају овај текст доћи на митинг 28.јуна у Београду и својим ангажманом утицати да дође још петоро људи? Ето то је елементарна одговорност. И онда је неуспех немогућ.

Непријатељ је непријатељ. Да ми решимо своје недостатке. А почнимо од личне одговорности.

 (текст је објављен у јунском издању магазина “Геополитика)