Наши зараћени табори држе се темеља западног неоколонијализма

ФАКТИ, 16.03.2024.

ТЕСТИРАЈТЕ СЕБЕ: КОЛИКО СТЕ ПУТА ПОМИСЛИЛИ – МЕЊАМО ВЛАДЕ, А НИШТА СЕ НЕ МЕЊА

(Карикатура: Тошо Борковић, Брвно)

* Да ли постоји између еврофанатика и владајуће групације било каква разлика у погледу ММФ-а? Не постоји, али баш никаква. Имају исти поглед на монетрану политику Србије, која чини 30% суверенитета сваке државе, а конципирана је по захтевима Светске банке и ММФ. У тим оквирима никада и никакав одрживи развој Србије није могућ

* Око тога што је преко 90% банкарског сектора у Србији у рукама странаца, а то је погубно за сваку државу само по себи, такође постоји потпуна сагласност ова два наводно непомирљива блока. Ко се од лидера који апсолутнно претпостављају западне интересе интересима Србије успротивио продаји Комерцијалне банке (само да наведем завршни ударац)? Нико

* Да ли би Запад волео, као бонус, да се и одрекнемо КиМ, Српске, уведемо санкције Русији – да, наравно да би волео. Али и без тога, они управљају процесима који им из Србије доносе памет (деца нам или одлазе у иностранство или раде у њиховим компанијма овде), паре и извлаче ресурсе. А никада се у Србији у тим оквирима неће пристојно живети од свог рада

* Важно је чувати све што је добро у садашњим одлукама власти. Суштина је на другој страни: треба поправљати све што не ваља и потпуно одбацити оквир који препознајемо као диктат ММФ, ослонити се на сопствену памет и искуства пријатељских земаља и њихову помоћ и сарадњу. У таквом приступу Србија би заиста кренула великим корацима напред. И важније од свега – градити свој темељ. На том темљу оштре поделе уопште нису могуће. Из њега само саборност може да изникне

_________________________________________________________

Аутор: Бранко ПАВЛОВИЋ

ГОДИНАМА се у Србији ствара атмосфера подела,  у последњој деценији пре свега око питања „за“ и „против“ Вучића. У том медијском оквиру увелико делују и два политичка блока.

У овом тексту указујем на велике сличности, сличности а не разлике та два политичка блока, која само што нису коначно уобличена. Тврди се да су они потпуно различити, а у одлучујућим питањима они су исти.

У другом делу ћу показати да и у питањима код којих заиста постоје разлике, оне фактички уопште нису тако велике. И на крају ћу навести и оне теме код којих је разлика заиста лако уочљива.

         Два ока у глави

Да олакшам читање почећу од поенте.

Да ли постоји између еврофанатика и владајуће групације било каква разлика у погледу ММФ-а?

Не постоји, али баш никаква.

Одатле следи да имају исти поглед на монетрану политику Србије, која чини 30% суверенитета сваке државе. Та политика  је конципирана по захтевима Светске банке и ММф, па онда спуштено на нижи ниво, Брисела и Европске централне банке (читај Бундесбанке).

У тим оквирима никада и никакав одрживи развој Србије није могућ. Није могућ ни пристојан животни стандард грађана.

Уколико бисмо занемарили све друго, само преко тог система кроз његову примену је неоколонијални положај Србије једино исходиште.

Око тога што је преко 90% банкарског сектора у Србији у рукама странаца, а то је погубно за сваку државу само по себи, такође постоји потпуна сагласност ова два наводно непомирљива блока.

Ко се од лидера који апсолутнно претпостављају западне интересе интересима Србије успротивио продаји Комерцијалне банке (само да наведем завршни ударац)?

Нико.

А ко ју је продао? Овај режим све са одушевљеним министром Малим како баш спроводи одличну ствар за Србију.

Нема међу њима никакве разлике.

У погледу приватизације – никаква разлика.

У погледу страних инвестиција као основног ослонца привредног развоја – што је доказано погрешан концепт свуда у свету – никаква разлика.

То што је преко страних банака које послују у Србији у западне џепове отишло наших преко 30 милијарди евра, за оба непомирљива блока је потпуно прихватљиво.

Као и што нема кредита за српску привреду.

Буквално нема – укупни пласмани су на нивоу око 1% ка нашој привреди. А сагласни су и једни и други.

Фиксни курс динара који захтева ММФ, а који уништава могућност развоја Србије, о чему постоје и књиге наших професора економије, за обе „непомирљиво супротстављене“ стране је неупитно добра ствар.

То што нам тај исти фиксни курс динара преполовљава стопе могућег раста, то је за оба блока одлично.

И да не набрајам даље. Све што су проблеми  животног стандарда људи, привреде, становања,  не може бити решено у моделу који диктира ММФ, а који у потпуности подржавају оба блока.

Тестирајте себе: колико пута сте помислили „мењамо владе, а ништа се не мења“.

То је зато што се и не мења, у кључним питањима економије преко које нас држе у неоколонијалном положају. И то им је сасвим довољно за одржање свог утицаја.

Важно је само да грађани мисле како нека „одлучна битка“ два блока тек предстоји и да не примете да су у ставовима у погледу кључних интереса Запада, на штету народа, оба блока иста.

Да ли би Запад волео, као бонус, да се и одрекнемо КиМ, Српске, уведемо санкције Русији – да, наравно да би волео. Али и без тога, они управљају процесима који им из Србије доносе памет (деца нам или одлазе у иностранство или раде у њиховим компанијма овде), паре и извлаче ресурсе. А никада се у Србији у тим оквирима неће пристојно живети од свог рада.

Оба блока причају како им је само до бољитка за грађане стало, а подржавају све мере које тај „бољитак“ селе ка Западу.

Разлике

Разлике постоје. Западни блок би одмах потписао да је тзв. Косово држава исто као и Србија (то је суштина француско-немачког предлога), а Вучић то неће (трајно, или за сада, то у овом контексту није важно, тек није потписао).

Али, у ономе што је Србија дала тзв. Косову у протклих 12 година и онога што би западни блок волео да је Србија дала – па ту готово да и нема разлика.

На први поглед се чини да постоји у погледу КиМ велика разлика два политичка блока, али кад се мало погледа изближе онда се види да разлика постоји, али да је много, много мања него што се у јавности представља.

Код родне идеологије исто.

Па ко је донео закон који уводи родну идеологију у јавни простор и образвање?

Власт.

А да ли се са тиме слаже „супротстављени“ блок. Слаже се у потпуности.

Значајнија је разлика по питању санкција Русји и односу према Српској.

Западни блок би одмах увео санкције Русији. Вучић није и то треба поздравити. Али, ни он не каже да то Србија ни неће урадити, него формулише „док год то буде могуће“.

Дакле, чак и у том погледу разлика два блока није потпуна.

У погледу Српске је стварно велика разлика. Али, да ли Србиоја стоји иза Српске у пуном капацитету? Не.

Да ли би то могло и морало боље? Апсолутно да.

Једна илустрација релативности и тог односа (уз сво уважавање заиста добрих ствари које се од стране Србије предузимају према Српској): Додик се у Русији сусрео са Путином, а Вучић се у Тирани сусрео са Зленеским.

Није време за тако различито међународно позиционирање, него за збијање редова.

         Србија

Бирајући између два блока – Србија суштински не бира. Остаје на нивоу медијске заслепљености „ко ће кога“. Као и претходних деценија.

Што пре треба разумети да оба блока почивају на истом темељу западног неоколонијализма.

Важно је наравно чувати све што је добро у садашњим одлукама власти. Суштина је на другој страни: треба поправљати све што не ваља и потпуно одбацити оквир који препознајемо као диктат ММФ, ослонити се на сопствену памет и искуства пријатељских земаља и њихову помоћ и сарадњу.

У таквом приступу Србија би заиста кренула великим корацима напред.

И важније од свега – градити свој темељ. На том темљу оштре поделе уопште нису могуће. Из њега само саборност може да изникне.

Борићемо се, али против штетног западног и сваког другог утицаја, а не међу собом.

 

Извор: ФАКТИ