Све чешће се чују гласови да нам се, после избијања кризе 2008. године, приближава нова криза. Криза, макар у еврозони, није ни престала. О томе говорим у овом тексту.
По избијању кризе 2007. године, а затим након ерупције 2008. коју више није било могуће сакрити, државе Г-7 ( САД, Јапан, Немачка, Француска, Британија, Италија и Канада) су примениле мере масивне монетарне интервенције и државног интервенционизма, како би се ублажиле последице кризе. И оне су дале резултат у том смислу што се после велике рецесије постигао известан привредни раст.
Међутим, мере које су примењене као најснажнија „терапија“ икада виђена су остале на снази. И на сваки помен да би се могло очекивати смањење (о укидању да ни не говорим) терапије, „болесник“, а то су привредни системи тих држава, показује знаке упадања у кризу.
Та чињеница, да је ванаредно стање постало трајно, говори о томе да проблем и даље траје. Изјаве и званичника и економиста (част изузецима међу које свакако спада и колумниста Политике г. Катић), како су ствари успешно решене, уз ту и тамо понеки преостали проблем, имају таман толико смисла како када би нам неко рекао: „Био сам страшно болестан и у болници су ми давали кроз инфузију најјаче антибиотике да не умрем. Сада сам излечен, тако да само свакога дана идем по два сата у болницу да кроз инфузију примим антибиотике, а остатак дана сам ОК“. Сигурно не бисмо рекли да је човек излечен.
У еврозони су на снази и даље буквално све најважније мере, осим што су буџетски дефицити нешто смањени, али и даље већи од пожељних: бесплатан новац- са 0% камате за позајмице чак и негативном каматом за неке депозите коју одређује централна банка, масивно упумпавање пара кроз механизме откупа дужничких хартија Европске централне банке, слаб курс евра како би се подстакао извоз, ванцаринске баријере ради заштите свог тржишта. А привреде ипак поново клизе ка рецесији.
У међувремену, са изузетком Немачке, задуженост и држава и привреде су погоршана у односу на 2008. годину. Политичка нестабилност неупоредиво већа. Ослањање на робустан раст других економија у свету је мање могуће. И оно најважније- нема више мера које је могуће применити зато што су све већ примењене.
На глобалном нивоу дошло је до великих девијација због енормне количине новца у оптицају. Пре свега цене акција вртоглаво расту зато што новац без покрића тражи неку своју материјализацију, а истовремено се подстиче даље задуживање по нереално ниским каматама, које онда последично генеришу неодговорност.
Ево једног примера. У Кини је код продаје обвезница које је понудила једна од већих банка, са правом претварања те обвезнице у акције банке (то се зове опција) ако поверилац то жели, у вредности од 7 милијарди УСД, на страни купаца било 1.000 милијарди УСД. Уобичајено је да код „примамљивих“ хартија од вредности тај однос буде 1: 5, па и 1: 20. Али ово је 140 пута више! А рекорд држи друга једна кинеска банка, за исту врсту трансакције, где је за 6 милијарди УСД била тражња од 33.000 милијарди УСД! То је 5.500 пута више. Светски привредни систем је толико преплављен парама да је понуђен износ једнак збиру БДП Кине и САД. Није то само због емисије пара без покрића од стране централних банака, него и права пословних банка да креирају новац ни из чега, али то већ превазилази тему и обим овог текста. Замислите колико све друго на целој земаљској кугли инвеститорима изгледа ризично, када се у толиком броју јављају на ове понуде.
И опет привреде држава Г-7 полако посустају. Еврозона је ту најизгледнији „окидач“ признања да је болест букнула и да су сада изгледи за опоравак знатно гори него пре десетак година.
Због тога за нас није разборито примењивати исти економски модел као у еврозони, а још је опасније ослањати се на те економије као основ сопственог развоја. Прво се губе могућности знатно квалитетнијег, бржег и обимнијег развоја, а друго нас води у понор заједно са њима. Једнио не можемо рећи „ни криве ни дужне“.
Текст објављен у дневном листу “Политика” 23.11.2019.
(Фотографија преузета са:
https://www1.ius.bg.ac.rs/2016/11/01/the-eu-in-the-crisis/ )
Leave a Reply