Демократија у Србији између западних и наших интереса

Реч демократија користим у смислу разматрања озбиљних питања на начин који омогућава доношење оптималних одлука за друштво као целину. Ради остварења онога што зовемо националним и/или стратешким интересима Србије, поштујући мишљење већине грађана и омогућавајући им да своје ставове изразе и политички артикулишу у Србији. Овај текст не полемише са другачијим разумевањима демократије.

Тврдња да нам демократија долази, или ће доћи, са Запада, посебно из ЕУ, САД, Британије, Француске или Немачке, као помоћ нашим “демократским снагама” или као готов производ, је лаж. У бољем случају – бесмислица. О томе говорим у овом тексту.

Разматрање је једноставно. Убедљива већина грађана Србије неће да призна тзв. Косову право да се отцепи од Србије. САД и други побројани главни актери на Западу сматрају да је од највеће важности да Србија прихвати пуноправно чланство тзв. Косова у Уједињеним нацијама. То прихватање столице у УН за Косово се извесно не може постићи демократским путем, зато што око 8 одсто грађана то хоће, док око 90 одсто грађана то неће. Штавише, одбија под било каквим условима.

Изван сваке сумње је да и на Западу знају какво је расположење грађана у Србији. Према  томе, њихов једини закључак је да се западни интерес признања независности тзв. Косова од стране Србије може постићи само у тоталитарном систему. Никако у демократском.

Циљ Запада у Србији – тоталитаризам

Стратешки циљ Запада отуда није развој демократије, владавине права и цивилног друштва, него развој и одржавање екстремно тоталитарног система у Србији који би спроводио интересе Запада. Пре свега, тако што би се мимо воље народа сагласио са чланством тзв. Косова у УН. Само таквим системом се може покушати сламање воље 90 одсто грађана Србије.

Отуда залагање дела опозиционе, али и владајуће сцене, за што брже и безусловније приближавање Србије ЕУ/НАТО/САД, под образложењем да ће се тако у Србији створити демократски политички систем, или представља пуку ирационалну тврдњу, или задатак који се спроводи. Критика на рачун Александра Вучића због недостатка демократије је легитимна, али жалбе Бриселу или Немачкој због тога су бесмислене. Западни интереси (није само КиМ, о чему нешто касније) не могу се остварити без потпуног поништавања демократије у Србији.

На другој страни, на један чудан начин, у Србији смо постигли сагласност око свих битних националних и стратешких питања. У свим побројаним питањима која следе, сагласност је по свим истраживањима јавног мњења између 80 и 90 одсто:

– не одричемо се Косова и Метохије и инсистирамо на одбрани територијалног интегритета и суверенитета Србије;

– хоћемо да бранимо изворни  положај Републике Српске у складу са Дејтонским споразумом;

– нећемо у НАТО;

– не прихватимо да је злочин у Сребреници геноцид;

– не пристајемо да нам децу уче родној идеологији, да не постоје мајка и отац итд;

– нећемо да уводимо санкције Русији;

– нећемо да кваримо односе са Кином;

– нећемо да следимо зелену агенду по цену банкротства Србије;

– нећемо да се држава дистанцира од СПЦ када су у питању најважније националне вредности;

– хоћемо да помажемо свим Србима који не живе у Србији.

Овај постигнути консензус не треба схватати као доказ остварене демократије у Србији, него само као основ да се она успостави на стабилним основама. Побројано нам говори о томе шта нећемо, али не и непосредно шта хоћемо. Наравно да су те две ствари повезане; кад поуздано знамо шта нам прети и шта би нас одвело у пропаст, пола проблема је већ решено. Али друга половина чини садржину демократије ове генерације грађана Србије.

Реч је о успостављању таквих односа у друштву и политици који би обезбеђивали озбиљну расправу о битним питањима развоја и привреде и друштва, а у крајњој линији који би омогућавали развој сваке породице и сваког појединца. Без уверења људи да живе боље него јуче, да су уважени и да се њихов глас чује, нема стабилне демократије.

У том правцу наши интереси  изградње демократских односа одређују  следеће (оно што следи је дато као илустрација, а не као исцрпна “листа”):

– разумевање да је наш (и светски) главни непријтељ глобални империјализам. Отуда је на бази постигнуте сагласности кључно идентификовати све погубне утицаје тог глобалистичког империјализма код нас;

– признавање и од стране власти да имамо велике унутрашње проблеме – за неке од њих је крив спољни утицај, а за неке смо криви ми сами –  све у циљу побољшања система у многим областима. Не може се отаџбина бранити у дужем периоду ако та отаџбина није држава у којој се може живети достојанствено. И обрнуто, сваки наш проблем, ако већ није, сигурно ће бити употребљен од стране империјалиста за дестабилизацију и сламање Србије. Зато отклањање кључних унутрашњих проблема мора бити императив развијања демократских односа у Србији;

– показивање значајно већег међусобног уважавања свих актера на јавној сцени, а нарочито на политичкој сцени у ужем смислу, без обзира на разлике;

– развијање механизама у којима би запослени имали учешћа у управљању у привредним друштвима без чега нема одрживе демократије, што сада уопште не постоји у приватном сектору.

Србија данас има среће због тога што у светским оквирима увелико нарастају снаге које се такође боре против глобалистичког империјализма. Просто се намеће као императив очувати постојећи ниво сарадње са тим државама, а затим снажно повећавати ту сарадњу. На тај начин ће Србија бити препозната од великих држава, пре свега Русије и Кине, али и многих држава Азије, Африке, Јужне Америке, као пример релативно мале државе која штити принципе међународног права и даје свој допринос заједничкој борби против империјализма.

Ослањањем на те снаге ширимо могућност важне економске сарадње, без било каквих политичких условљавања у погледу унутрашњег уређења Србије и уз пуно уважавање нашег територијалног интегритета.

Принципијелно штитити међународно право и тиме демократске односе у свету, важан је саставни елемент укупних демократских односа у Србији. На тај начин се додатно кроз демократију штите и наши национални и стратешки интереси.

Због свега тога је остварење наших интереса неодвојиво повезано са демократијом у Србији. И обрнуто, демократија у Србији нема никакве везе са интересима Запада.