Војводина, Али Озбиљно

Овим текстом ћу осветлити два питања:

а) Седам одсто од буџета који припадају Војводини; и

б) Захтев да се укине аутономија.

Одмах да изнесем свој став: оба питања подјарују захтеве за променом Устава и потпуно иду на руку онима који желе уништење Србије.

На крају текста, изнећу како видим решење овог питања.

Расправа о седам одсто

Већ неко време између републичких и покрајинских органа води се расправа о томе да ли Војводини припада седам одсто од укупних прихода буџета, или седам одсто од пореских прихода буџета. Персонално у јавности највише на ту тему полемишу Динкић и Пајтић.

Правилним тумачењем Устава ова дилема уопште не постоји. Војводини несумњиво припада седам одсто од укупних прихода буџета.

Дакле управо оно што Пајтић, као, тражи, а Динкић, као, не да. Кажем „као“ зато што чврсто верујем да обојица само глуме по налогу страних инструктора како би међу онима који живе у Војводини била створена мржња према неправедном Београду и чврста решеност да се грозан Устав мора мењати по сваку цену.

Кад се уставом установљује неко право у нечију корист, онда се никако не може та одредба тумачити на начин да би кориснику права могло припасти мање од онога што је језичким тумачењем могуће утврдити.

Чим устав даје неко право, он хоће да се то право оствари у највећем обиму, у оквиру могућег правничког тумачења. Ако се жели такво право ипак ограничити, то је могуће само изричитом одредбом самог устава, а не никако било каквим законским решењима.

Како таквог ограничења у Уставу нема, онда Војводини припада увек седам одсто од укупних прихода буџета, осим у једном изузетку.

Изузетак је када корисник права – у овом случају Војводина – сама, одлукама својих органа, пристане на то да у неком краћем временском периоду (квартал, пола године или цела буџетска година) прихвати да из буџета Србије прима седам одсто од неке мање основице, на пример од пореских прихода буџета.

Дакле, о смањењу права се мора постићи консензус републичких и покрајинских органа. Ако сагласности органа Војводине нема, у буџету Србије се мора предвидети пуни износ издвајања за Војводину, а то значи седам одсто од укупних прихода буџета („укупан приход“ значи све што се наплати на име пореза, такси, акциза, увећано за задужење државе за измирење пореских обавеза. Ово друго зовемо и „буџетски дефицит“).

Оно што Влада Србије ради је неуставно, а створиће огроман притисак у Војводини да се мора мењати Устав зато што је он тобоже основ за „пљачку“ Војводине.

Ствара се политичка клима у којој ће се одлично решење Устава, много боље од директног прописивања „седам одсто од укупних прихода буџета“ (зато што оставља могућност да се у одређеним кризним периодима пронађе флексибилнији приступ, али само снагом аргумената, а не никако демонстрирањем противуставне силе) прогласити штетним и одговорним за све економске недаће у Војводини.

И, уместо да патриотске снаге стоје на бранику заштите уставног положаја Војводине и заштите њених уставних права да из буџета добије оно што јој припада, тај простор ће заузети друга гарнитура ЕУ-САД миљеника.

Ако ми то не учинимо, ако сви који подржавају „Никад граница“ и „Не ЕУ“ не устану у одбрану права Војводине на седам одсто од укупних прихода буџета, онда немамо права да се љутимо на наивност грађана, који не виде да ће сламањем Устава колико сутра Немци узети сву обрадиву земљу у Војводини и земљиште на обали Дунава, све на име дела датих кредита. Ако ми не увиђамо шта значи одбрана Устава, како то да захтевамо од грађана, опхрваних својим дневним питањима преживљавања?

Укидање аутономије

Код оних који заговарају укидање аутономије Војводине, видим два велика проблема.

Један је у томе што они из идеолошких разлога не признају стварност. Из тврдње да је аутономан положај Војводине потпуно неосновано успостављен 1945.године извлачи се закључак да је и 67 година касније аутономан положај једнако неоснован, као да живот током тих 67 година није створио ништа на чему би се 2012. године та аутономија темељила.

Укратко, чак и ако се у потпуности прихвати аргументација о погубности увођења аутономије Војводине 1945, отуда никако не следи да данас та аутономија није објективно утемељена.

У политичком смислу је то још једноставније. Свако ко је једном прошао Војводином са сигурношћу може потврдити да би убедљива већина била веома против укидања аутономије Војводине.

Други проблем је у томе што овакве захтеве постављају људи који, по мом мишљењу, немају осећај одговорности за последице свог деловања, већ су у целини посвећени унутрашњем убеђењу да су у праву.

То се најбоље види баш у практичној примени њиховог става за укудањем аутономије Војводине. Прва последица усвајања њиховог става била би обавезна промена Устава одмах. Друга би била изражена у веома заоштреним односима између оних који су за укидање и оних који су за очување аутономије, што би довело до цепања само унутар српског корпуса у Војводини. Трећа би била у сатанизацији патриотских снага у Србији.

Не говорим о томе да су то људи нечасних намера, само указујем да својим деловањем они раде тачно оно што би ЕУ-САД биле спремне да им плате да би за њих радили данас у Србији. Још једном понављам: уопште не мислим да су они страни плаћеници, али морају бити свесни одговорности за резултат ако хоће да буду корисни на политичкој сцени.

Решење

Проблем Војводине суштински је проблем крајње недовољног инвестирања у пољопривредну производњу и прехрамбену индустрију (у целој Србији, па, наравно, и у Војводини). За следећу годину (ред величина, не прецизна бројка) је аграрни буџет предвиђен на 300 милиона евра. А он би, због заосталости наше пољопривреде, морао бити миљарду и 300 милона евра, најмање три године узастопно. Примера ради, милијарду и 300 милиона евра нас кошта пројекат „Застава“ у Крагујевцу, до сада.

Овај обим инвестиција Војводина без помоћи Србије не може да оствари (осим ако претходно власници земље не постану Немци).

После три године масивних инвестиција, све страсти унутар српског корпуса ће спласнути. Словаци ће још чвршће бити уз Србију, а Мађари ће поредити живот својих сународника у Мађарској и видеће да живот тамо нема никаквих економских предности.

Једновремено се мора већ данас чврсто бранити Устав, а то значи бранити право Војводине на приход из буџета Србије, како сам навео, оштро одбацити сваки захтев за укидањем аутономије и следствено томе борити се против било каквог заговарања промене Устава уопште.

Трећи сегмент борбе мора бити усмерен ка кривичном процесуирању свих корумпираних структура и у Војводини.

Укратко, очување Устава, масивне инвестиције у пољопривреду и процесуирање криминалаца у редовима војвођанске политичке елите. За три године примене овог приступа тензије у Војводини, као и на релацији републички – покрајински органи, би биле више него преполовљене.