Свака “евроатлантска” интеграција тзв. Косова је у супротности са Резолуцијом 1244 и Уставом Србије, и стога потпуно неприхватљива за Србију
Америка, амерички људи који имају држављанство Немачке, Француске и остали “Европљани”, као и наши људи на задатку, покушавају да нам нов начин отимања Косова и Метохије прикажу као чин пријатељства, или макар разумевања позиције Србије.
То значи да наша реторика одбране националних и стратешких интереса, пре свега представника Србије, мора без одлагања да стави до знања да се наше црвене линије протежу и на њихове нове формулације.
У новим околностима није више довољно истицати да Србија неће прихватити столицу у УН за тзв. Косово. Неопходно је додати наставак те реченице. Свака “евроатлантска” интеграција тзв. Косова је такође у супротности са Резолуцијом 1244 и Уставом Србије, и стога потпуно неприхватљива за Србију.
НАТО интеграције су неприхватљиве између осталог због тога што по 1244 само Србија може имати војску и зато што сва војна питања, доследно томе, могу бити донета само на нивоу државе Србије.
Америчка “случајност”
Код одбијања евроатлантских интеграција Косова и Метохије наш државни врх треба да допуни аргументацију. Наиме, Америка није случајно прешла са формуле о признању столице у УН за тзв. Косово, за које види да јавност Србије неће да чује, на “евроатлантске интеграције”. Не само због очигледне ствари да је то увођење државности тзв. Косова, него и због тога што у чл.14. Бриселског споразума стоји да Србија неће ометати пут Косова ка евроинтеграцијама.
Ми видимо да потписници тог споразума, председник Александар Вучић и министар иностраних послова Ивица Дачић чврсто стоје на позицији пуног територијалног интегритета Србије, позивајући се на резолуцију 1244 СБ УН, с чим смо сви сагласни (минус наши држављани на раду код САД) и да сматрају да одредба чл.14 Бриселског споразума за њих није у супротности са 1244.
То њихово уверење је за нас довољно, али у међународним односима наша држава мора да изнесе додатну аргументацију која би оснажила такав став. На недостатку аргументације игра Америка, и то се мора сузбити. Поготово што тврдимо да ми испуњавамо све што је договорено.
Изузетно је важно да наши представници одмах ставе до знања, не само да неких нових преговора у погледу ЗСО не може бити, него да ни о садржини овлашћења те заједнице нема нових преговора. Или ће општине са српском већином у ЗСО имати средњи ниво власти са овлашћењима која наши представници виде као договорене, или за нас Бриселски споразум уопште не важи.
Узгред, кад смо код тога, треба подсетити да није само Уставни суд тзв. Косова оспорио Бриселски споразум, него и Уставни суд Србије, који је нашао да ниједна одредба тог споразума не може да се спороводи.
Трећи део обмане се заснива на тезама о развоју економских односа са идејом достизања “стратешке сарадње” са САД.
За Америку сарадња значи само једно – послушност
Као да нисмо свесни да САД у својој историји никада и ни са ким нису постигли “стратешку сарадњу”. За њих је “сарадња” једино послушност. А “стратешко” за њих значи безусловно и увек када САД желе да остваре неки свој интерес.
Због тога је свако помињање стратешке сарадње са САД потребно превести као захтев да достигнемо “безусловну послушност” за све захтеве САД.
Говори се о “значајним инвестицијама” у области “обновљивих извора енергије” од стране америчких компанија. И то треба превести. Реч је о захтеву САД да њихове команије добију послове у два пројекта хидроцентрала у Србији, иако су њихове понуде знатно скупље и неповољније од конкурентских.
Дакле, прво, није реч о било каквом улагању да би нама било боље. Него сасвим обрнуто, очекује се да наша власт скупље плати америчким компанијама извођење пројекта и да заузврат од САД добије отимање Косова и Метохије, унитаризовање Српске у БиХ, наметање родне идеологије у школама и да не набрајам даље.
Из неког разлога они верују да би наша власт могла да на грбачу народа, који је већ осиромашио због инфлације, натовари и непотребни трошак разлике између цене по којој би радиле америчке компаније и конкурентских бољих понуда, и још да то прикаже као одличан увод у “евроатлантске интеграције” КиМ.
Америчке компаније могу да раде у Србији само ако имају најповољнију понуду. И то битно повољнију од другопласираног. Свако другачије додељивање послова тим компанијама било би једнако националној издаји.
Оно што се између редова наводи као економски разлог да се попушта Американцима је наводно добијање могућности да се повољније задужујемо у доларским обвезницама. То више нема никаквог значаја, због тога што су те камате свакако прешле износе које било која држава може да врати.
Пут у банкротство
Све те камате на тржишту су за Србију, укључујући и најповољније, пут у банкротство. И када нам не обарају рејтинг (а све те агенције за процену рејтинга су америчке) опет је камата за нас превисока. Према томе, баш нас брига за њихов рејтинг. Ми морамо да тражимо кредите на билатералној основи (не на тржишту), а ту нам највећу улогу игра наша сарадња са Кином и Русијом, али и свим другим државама која нису и неће увести санкције Русији. Камата по таквим споразумима је дупло мања од оне на тржишту капитала и када вас САД тапшу по рамену.
Форсирање наратива о наводном битном побољшању односа Србије према САД у овом тренутку има и дубљи циљ, да унесе раздор у српски народ. Нарочито на линији Република Српска-Србија. Ето, док Српска додељује орден Путину, Србија јача односе са САД.
Веома је важно да наши званичници у Србији у свакој прилици истакну да је додељивање ордена Путину израз поштовања целокупног српског народа и нешто што је председник Русије извесно заслужио. Свако даље ћутање наших представника је само позив најекстремнијим представницима Запада да наставе са ниподаштавањем Србије.
Погрешна је тактика попуштања. Србија има изузетну прилику да развије своју дипломатску офанзиву. Нечињење је у тим околностима исто што и погрешно чињење.
Кфор је одбацио захтев за повратак до 1.000 наших војника на КиМ у складу са Резолуцијом 1244. И ми сада ћутимо, уместо да смо одмах повукли следећи потез и поднели захтев СБ УН да утврди да је тиме Кфор узурпирао своја овлашћења. Па кад САД, и друге две државе које се другачије зову али немају своју спољну политику, као сталне чланице СБ ставе вето, онда да се развије дебата о томе како Запад руши концепт УН. То би нам прибавило огромно поштовање преко 80 одсто човечанства и отворило нову димензију стварне стратешеке сарадње са тим државама.
У наставку тог циклуса отворено треба рећи да је Кфор који прекорачује своја овлашћења, у делу у коме то чини, окупациона формација према којој ће се примењивати све мере које међународно право допушта према окупационим формацијама. Исто важи и за нелегалне војне базе на КиМ.
Такође, крајње је време да одбијемо даље учешће у преговорима под покровитељством ЕУ пошто они више нису неутрални ни формално. Ставили су се на страну Приштине. И да онда по том основу тражимо враћање преговора под окриље УН. И поново ћемо имати подршку за нас најважнијег дела света, а то значи оног дела уз који једино можемо стварно да остваримо одрживи развој.
Управо су нам последњи догађаји показали да нас неко на Западу чује само када заоштримо захтеве у погледу права које имамо. Док попуштамо, они су глуви за нас. И не треба да се обазиремо на њихове тврдње како “желе мир и сарадњу без тензија”. Једини мир који њима одговара је када роб ћути и трпи. А када се подигне глас слободе, за њих је то одмах уношење тензије и нарушавање мира.
За нас је тензија угоржавање територијалног интегритета Србије. Елиминисање опасности од новог сукоба, на трајној основи, могуће је једино поштовањем Србије у границама у којима је примљена у УН 2000. године, дакле, са КиМ.
За нас је потпуно неприхватљиво да 200.000 принудно расељених и даље не може да се врати на КиМ и док се то не реши нема разговора о било чему другом.
За нас је ужасно да Срби на КиМ живе без оправа на слободно кретање, у страху за свој живот. САД више од 20 година управљају тзв. Косовом и нису ни то елементарно право обезбедили за Србе, а покрећу нове иницијативе. Какве нове иницијативе док се то не реши?
Пропуштањем да активно делујемо на међународној сцени доводимо себе у опасност у каквој је одбрана тврђаве која допушта да непријатељ овном удара у капију. Колико год да је она чврста, сваким ударцем непијатељ је све ближи томе да ован развали улаз. Наша активна улога није само пожељна, она је и неопходна да бисмо се одбранили од освајача.
![MI – glas iz naroda, predizborna tribina u Grockoj 26.05.2024. Branko govori o spektakularnom mehanizmu korupcije na primeru Beograda na vodi, o borbi protiv korupcije, kome stvarno Parlament daje najveću […]](https://brankopavlovic.org/wp-content/uploads/2024/05/Thumb-36x36.jpg "Branko na predizbornoj tribini MI – glas iz naroda u Grockoj"){kind=small}
