РЕФЕРЕНДУМ

Печат бр. 695, 24.12.2021. “Наша тема: За промену Устава Србије и против ње”, пише Бранко Павловић

Власт је хтела да кроз промене у области правосуђа повећа свој утицај на судство и тужилаштво. И тај концепт је Венецијанска комисија у потпуности подржала 2018. године. Томе се снажно супротставила цела наша правничка струка и успела је да заустави даљи процес усвајања тог изузетно лошег нацрта

Уовом тексту говорим о томе због чега је неосновано бити против независности судства, наводим шта је добро и ново у предложеним изменама у погледу састава Високог савета судства (ВСС) и објашњавам да у регулисању процедуре самог референдума нема ничег спорног. А најмање има места бојазни да се тиме отвара простор за одрицање од Косова и Метохије.

НЕЗАВИСНОСТ ПРАВОСУЂА

Политичка власт се, између осталог, ограничава независним правосуђем. Свако ко је против неограничене власти политичара, који контролишу друге државне органе, нужно мора бити за независно правосуђе (у даљем тексту, пре свега, то се односи на судство).
У свим државама у којима постоји већи степен независности судства, грађани имају велико поверење у судство. Бити против независности је, отуда, исто што и бити за неповерење грађана у судство. Дакле, за одржање стања какво сада имамо.
Независност може бити фактичка (без институционалних гаранција) и институционална, прописана и касније заштићена одређеним органима и процедурама. Наравно, најчешће су комбинације та два.
Одличан пример фактичке независности је наше судство до уставних промена 1990. године. Судије нису имале ниједну формалну гаранцију независности, али су биле фактички независне и грађани су имали огромно поверење у судијски позив.

За вишепартијске системе је свуда у свету карактеристично да судије имају гаранције независности. У веома различитом степену, али у свим државама оне постоје.
Тамо где је фактичка независност значајна, где се представници политичке власти клоне злоупотребе своје моћи према судијама, где нема вређања судија, где су закони квалитетни…, ту су формалне гаранције мање. И обрнуто, на пример, у Италији су формалне гаранције веома велике.
Сви кључни проблеми код нас у правосуђу последица су урушавања независности судства и самосталности тужилаца. У фактичком смислу то је достигло апсолутну вредност 2009. године, избацивањем 1.000 судија и тужилаца на улицу без речи образложења, а о правном леку наравно да није било ни говора.
Фактичко урушавање се континуирано наставља до данашњих дана, због тога што нова власт 2012. није спровела поступак утврђивања одговорности претходника него је буквално узела њихове ковертиране оставке и онда исте људе искористила за своја кадрирања. Тиме је послата порука да се служење политичарима некажњено исплати.
У стању када имамо недостатке у прописивању формалне независности судства и када имамо фактичко угрожавање независности у огромној мери, не постоји други пут ка контроли политичке власти него путем побољшања формалних услова за независност. То је резултирало Актом о промени Устава који је усвојила Скупштина и о коме се гласа на референдуму.
Око питања легитимитета судства упућујем читаоце на све наше водеће стручњаке уставног права, изаберите било кога јер сви говоре исто, те би вероватно најважнији став о овом питању био став проф. Ратка Марковића (нажалост, покојног), а он изричито предлаже да се судије не бирају у скупштини.

НАВОДНА “СУДОКРАТИЈА”

1. Није тачна тврдња да скупштина по новом концепту не би имала утицај.

2. Пре тога само да  илуструјем, у најкраћем, суштину проблема који имамо данас: када у телу од 11 чланова колико их има у Високом савету судства (и ДВТ)  имаш председника Врховног касационог суда (највишег суда како год  се тај суд звао) кога бира скупштина и који је по положају председник и ВСС (заказује седнице и предлаже дневни ред, води седнице и креира тон у коме се уопште расправља на седницама итд) и министра правде, две далеко најважније фигуре у правосудном систему (код Државног већа тужилаца је то Републички тужилац) , подржани председником Одбора за правосуђе, који у нашој политичкој традицији увек припадне представнику владајуће групације, онда је то институционални оквир у коме се те две личности (евентуално и председник одбора) закулисно договоре о свему и онда то само “провуку” кроз Високи савет судства.

Имајући такве полуге унутар ВСС, политичка власт не жели транспарентност рада тог тела и не жели транспарентност кандидационог поступка за чланове које бирају судије и не жели транспарентност за сва напредовања у струци итд. Укратко, суочени смо са таквим недостацима, да се тело претвара у трансмисију политичке власти (а не тело које гарантује контролу политичке власти бранећи независност судства) која партијски а не стручно кадрира, а у “остатку” се онда задовољавају уже групни интереси.

3. Измене у Акту о промени устава набоље су бројне, али у овом делу који се односи на састав ВСС су ингениозне.

Нема више министра правде и председника одбора, а остаје председник највишег суда, али он није више председавајући ВСС, и не бира га више скупштина.

Та промена тера политичку власт, пошто нема више лаке полуге трансмисије своје воље у тело које треба да га контролише, да сада:

а) Веома води рачуна да 4 представника које бира скупштина изабере као веома квалитетне личности, а не партијске послушнике, јер само такве личности могу да аргументима придобију 2 од 7 представника судија, ако је њихов предлог бољи,

б) Скупштина пропише веома транспарентан рад ВСС, како би се видело да ли тих 7 судија раде као нека судска олигархија или су одлуке ВСС стварно добре. Истовремено се даје на значају, пошто је онда јавност са тиме упозната, ставовима оних који су остали у мањини и њиховој аргументацији,

в) Скупштина пропише веома транспарентан процес кандидатуре судија за ту функцију у изборном процесу у коме их бирају колеге. Да цела јавност зна ко су ти људи и шта их квалификује, уз обавезно јавно претастављање, а не да партијске наредбе обезбеђују гласове за кандидате за које они који гласају уопште не знају ко су ти људи, како је то у не једном случају било до сада.

г) Скупштина пропише веома транспарентан начин избора за највише судове у држави (апелационе судове и Врховни суд). На пример, да сам кандидат мора да изабере 20 својих најбољих одлука и да оне буду доступне јавности и да Врховни суд по свом избору дода још 10 и да 10 буде по случајном одабиру. Да се разговор са сваким кандидатом за те највише функције снима и преноси (ако не може на РТС, онда уживо на интернету) итд.

4. Предложеним изменама стварају се услови да добијемо неупоредиво функционалнији ВСС.

Ако би се показало да ипак све то није довољно и да су судије таква “организована криминална група” да ништа не може да их спречи да штетно раде, онда Скупштина има могућност да промени закон и пропише да ВСС одлуке доноси не већином од укупног броја (6 од 11) него са 8 гласова. И ето ти одлучујућег утицаја Скупштине.

Дакле теза како се на овај начин Скупштина лишава могућности да и у најгорим замисливим сценаријима делује корективно је просто бесмислица.

Око Закона о референдуму и народној иницијативи.

1.Често се понавља сасвим неутемељена теза како је у том закону у погледу усвајања одлуке на референдуму урађено нешто погрешно.

То питање код  промене Устава је регулисано самим Уставом. Тамо пише да је одлука усвојена ако за њу гласа већина од изашлих. То је на снази од 2006. године. Овај закон само усаглашава одредбе у погледу реферндума који су предвиђени Уставом са одредбама Устава и ништа више.

2.Нема никакве везе гласање на расписаном референдуму о правосуђу и КиМ.  И да уопште нема овог референдума и промена у области правосуђа, неко будуће гласање о КиМ би било исто. Не могу ни да наслутим одакле то повезивање ствари које немају никакву везу. Ево да није уопште промењен закон, опет би се одлука доносила већином од изашлих јер тако прописује Устав, само би било потребно додатно едуковати на терену оне који спроводе референдум да одредбе закона у том делу не важе јер их је поништила одредба јаче правне снаге садржана у Уставу.

3.Проблем са захтевом да се изјасни више од 50% уписаних бирача има добре стране, али има и веома лоше стране. Нарочито у државама каква је Србија у којој веома велики број уписаних живи у иностранству, где су бирачки спискови неуредни и где је апатија бирача традиционално веома изражена. Све те категорије узете заједно достижу чак 30% бирачког списка. Кад се томе дода тренутна спреченост да се гласа (изненадна болест, неодложни послови, смртан случај у породици и сл), онда долазимо до тога да изразита мањина оних који уопште јесу у прилици да гласају, њих само 15% може бојкотом да блокира промену коју жели убедљива већина (49%).

3.Отуда је модел који је на снази од 2006.године веома добар: предлог промене даје субјект А) (у овом случају  влада) , па о томе да ли се уопште улази у промене одлучује субјект Б) (Скупштина и то 2/3 већином), па субјект Ц) ( Одбор за уставна питања и законодавство) израђује текст промена, али стриктно везан обимом промена које је усвојила Скупштина. Сада смо фактички дорадили недостајућу процедуру тако што је Одбор формирао радну групу што је одлично, обзиром да половина чланова тог одбора уопште нису правници, па га Б) усваја опет 2/3 већином свих посланика, па субјект Д) (грађани) гласају на референдуму, па Б) проглашава.

Нема могућности доношења непромишљених одлука, а нема могућности ни опструкције. И о овоме је Марковић писао као побољшању у односу на Устав од 1990. године чији је он стручни аутор био.

ПИТИСАК ЕУ ДА СЕ УСТАВ ПРОМЕНИ

1.То питање је сложено и има своје фазе од 2007. до данас. Прво ћу објаснити оно што се непосредно односи на промене у области правосуђа, а онда и шири контекст односа Србије-ЕУ према важећем Уставу.

2.Акт о промени Устава о коме се на референдуму гласа нема никакве везе са притиском из ЕУ.

Власт је хтела да кроз промене у области правосуђа повећа свој утицај на судство и тужилаштво. И тај концепт је Венецијанска комисија у потпуности подржала 2018.године. Томе се снажно супротставила цела наша правничка струка и успела је да заустави даљи процес усвајања тог изузетно лошег нацрта.

Тај и такав нацрт је био не само добар за Венецијанску комисију , него је Европска комисија у свом званичном извештају о наопретку након тога изреком предложила Србији да у Скупштини само преузму тај текст и само га формално „провуку“ кроз надлежни одбор, изгласају и ставе на референдум. Уопште их није занимала владавина права и уставне надлежности Скупштине.

3.То је  био захтев ЕУ, а не овај текст који је усвојен. Из неког политичког разлога, политичка власт у Србији је проценила да јој је боље да уважи домаћу струку и да у сарадњи са њом изради потпуно нови текст, него да послуша ЕУ.

4.Тако смо добили предлог који је не само неупоредиво бољи од концепта из 2018. године, него је битно бољи и од важећег Устава.

5.Постоји не само легитимно, него и оправдано питање, да ли је Устав могао да се поправља законима, а да се уопште не иде на промене. И одговор је да би то било могуће. Исти одговор су и тада давали сви представници наше струке.

6.Међутим, у делу наше јавности која је против ЕУ се пренебрегава да нико на изборима после 2000. године није добио изборе залажући се за то да Србија одустане од придруживању ЕУ. У том смислу, мада знам да те акте не чита скоро нико, морају се поштовати прописи које Скупштина усваја на путу придруживања ЕУ. А тамо одавно пише да смо се сами обавезали да променимо Устав у области правосуђа.

7.Пошто Србија сигурно мора да се супротстави ЕУ по питању Косова и Метохије, по питању неодрицања од сарадње са Русијом и Кином, подршци Српској, неприхватању да је злочин у Сребреници геноцид, око учлањења у НАТО, заиста се поставља озбиљно политичко питање да ли треба да се противи и промени Устава у области правосуђа, тврдоглавећи око тога да се то може постићи и променом закона. Ја мислим да не треба. Чврсто браниш оно што је важно, а прихваташ да се иста ствар (у суштини ипак се квалитет око правосуђа мало боље поправља променом Устава него што би то могло бити постигнуто законима) промени у складу са акционим планом на путу придруживања ЕУ.

8.Србија не треба да отвара фронтове које не мора.

Дакле, ова примедба је легитимна, она се тиче политике а не права и може се заузети овакав или онакав став. Али нема места да се власт по овом питању напада, како због тога што  је Акт о промени Устава резултат наше стручне мисли тако и због тога  што је у политичком смислу  легитимно предлагати  промену Устава којом променом се добијају политички поени код ЕУ, а не доводи се у питање ниједан стратешки интерес Србије.